Glupo, gluplje, najgluplje

Gluplje je bilo usamljeno i izolovano neuvođenje sankcija Rusiji posle njenog napada na Ukrajinu. Još je gluplje bilo očekivanje o bratimljenju Amerikanaca i Rusa posle Trampovog ponovnog dolaska na položaj predsednika SAD.

A najgluplje je, bez konkurencije, odsustvo blagovremene reakcije i odlaganje do poslednjeg momenta. Otrežnjenje tek posle vašingtonskog ogoljenog i brutalnog ultimatuma.

Sad, naravno, kuku lele. Sad traži bilo kakvo rešenje. Sad kad je Srbija nadvijena nad provalijom, spasavaj šta se i kako spasti može. I, gle genijalnosti ovdašnjeg malog Đokice, izlaz je nađen u preplaćivanju Naftne industrije Srbije, to jest u pokušaju da se masnom finansijskom ponudom Putin privoli na povraćaj vlasništva državi Srbiji. Ili ovaj najavljen dolazak spasioca iz Emirata.

Prodajna cena 2008. – 400 miliona, otkupna cena 2025. – više milijardi.

Bravo! Svaka čast! Alal vam vera! Majstori ste svog zanata. A vaš zanat je kako Srbiju zaviti u crno. Što crnje.

Zaklinjali ste se u bratsku Rusiju, šetali ste papuče tamošnjem vlastodršcu i tamo i amo. Divili ste mu se, ljubili mu skute, oduševljavali se njegovom grandioznom ličnošću, vizionarstvom, načinom vladanja. Evo vam ga sad. To vaše rusofilstvo bez pameti i utemeljenja, došlo je na naplatu. Paprenu, kako mi se čini.

Za vaše gluposti, predrasude i limitiranosti, troškove nećete vi snositi. Bože, sačuvaj! Pu, pu, pu, daleko bilo! Pomerite se s mesta!

Snosićemo mi, građani Srbije. Tako nam i treba kad glasamo za preispoljne bezmozgoviće. Pritom još i korumpirane do srži. Uporno i uzastopno.

Svaka nepromišljenost košta. Što veća nepromišljenost, više će da košta. I u parama i u ugledu. Preskupo je kad se glasa za pogrešne ljude i pogrešnu politiku. Jednom se može pogrešiti. Ali, kad se ista pogreška ponavlja… Čas je za ozbiljno preispitivanje. Poslednji čas.

Upropasti nas taj vlastodržački mentalitet po principu „lako ćemo“, „neće valjda“, „jbg, baš nas tera maler“, „baš nemamo sreće“. Pretencioznost što se pretapa u rezigniranost, gubitništvo što se ogleda u fatalizmu, optimizam što se završava razočaranjem.

I posle svega, opet isto. Opet nama gospodari predubeđenje, samoobmana, naopak doživljaj stvarnosti.

Sve nam je površno. Površno i novokomponovano. Olako. I uverenja, i običaji, i predstave o sopstvenosti. I slika sveta koji nas okružuje.

Nikako da se opametimo. Srljamo iz jednog promašaja u drugi. Evo, biće uskoro pet decenija. Porazi kao na traci. Jedan stiže drugi. I onda, Jovo nanovo.

Ni dan-danas nisam siguran da je većini ovdašnjeg građanstva jasno o čemu se radi. Zašto nam se ovo događa. Zašto je kod nas sve naglavce okrenuto. I krajnje nepovoljno. I dan-danas većini Srba važnija je nacionalna teritorija od istinske slobode. Državna veličina od prava na neslaganje. A imaginarne su i teritorija i veličina. Umišljene.

Mrze nas Amerikanci, je l’ da? Zato nam ovo čine. A taman pomislismo dolazi Tramp, veliki pokrovitelj Srbije. Poteći će i nama med i mleko. E, moj Donalde, Srbine! Šta bi? I ti nas izdade. Baksuz, pa to ti je.

Ovo su pogubna razmišljanja. Pogubna koliko i nerealna. Ako su uopšte razmišljanja. Nije se dovoljan broj građana Srbije pobunio protiv aktuelne vlasti. To je činjenica. Neprijatna, znam. Ama, istinita. Napisah ranije i ponavljam: Ne mogu studenti sami. Moramo mi, treba mi, na nama je, da izbavimo otadžbinu. Ukoliko smo zaista patrioti i volimo svoju patriju. Da je izbavimo od unutrašnjeg zla, mržnje i nepravde. Od unutrašnjeg otrova što nas uništava sistematično i nemilosrdno. Što nas vodi stranputicom u bespuće. Što nam kožu s grbače skida. Maltretira nas, otima nam, ponižava nas i vređa. Zbog režimske oholosti trpe naša osnovna prava čoveka i građanina. Zbog režimske gluposti iz džepova će nam isterati milijarde. Od naše bede i sirotinje.

I teraće dalje u nedogled. Ako ne budu zaustavljeni. Dok ne budu zaustavljeni. A to možemo samo mi. Mi i niko sa strane. Ali prethodno, biće potrebno da shvatimo gde i u kome leži problem. Ko je kriv što ćemo ostati bez tolikih para da toj cifri nule ne možemo prebrojati.

Ima li taj majčin sin ime i prezime? Ima, razume se da ima. I svi smo ga napamet naučili. Pope nam se na vrh glave. A on mudruje na naš račun i po našim buđelarima. Pokrivamo njegove gluposti, a on nas, u znak blagodarnosti, udara i mlati. Baš lepo, i od njega i od nas. Lepo i, iznad svega, pohvalno.

Šta reći, a ne zaplakati?

Prodaja NIS-a – glupost. Beograd na vodi – glupost, Linglong – glupost, Ekspo – glupost. Ćacilend – glupost nad glupošću. Sve glupost za glupošću u nizu bez kraja. I bez konca. I bez ikakvog smisla.

Dokle će većina u ovoj zemlji ćutati? I slegati ramenima? I roniti suze krokodilske? Živimo u iluzijama? Dogod tako bude bilo, od boljitka neće biti ni pomena. Dogod se budemo zamajavali izdajnicima i nacionalistima, izgubljenim teritorijama i izmišljenim mitovima, dogod ne prepoznamo vlastit interes, prave vrednosti i krenemo ispravnim putem, tavorićemo i polako odumirati.

Želimo li dobar život, poštenu državu, jednakost pred zakonom? Želimo li pravdu za svakog, pravo na mišljenje, javni govor i političko organizovanje? Želimo li poštovanje zakona, vladavinu prava i odgovornost vlastodržaca? Želimo li učtivost u ophođenju, uvažanje različitog, međusobno razumevanje? Želimo li bogat narod i siromašnu vlast?

Pod uslovom da želimo, uistinu želimo, moraćemo se malo potruditi. Malo više.

Dosta je bilo bespotrebno žrtvovanih ljudi. Bespotrebno bačenog novca. Bespotrebno protraćenog vremena. Dosta, vala. I suviše.

Recimo ne, da bismo rekli da. U suprotnom, kajaćemo se gorko kad bude prekasno. Kad bude ono iz narodne pesme: „Dockan stiže Marko na Kosovo“.

Kosovo, rekoh? Naša rana i naša zabluda. Naš usud i naša… najskuplja srpska reč koja se najlakše traći… Bolje da ne kažem šta mi je još na umu.

Aktuelna vlast je uspela da napravi jedinstven amalgam. Uistinu jedinstven. Povezala je i ujedinila glupost, neukost i pokvarenost.

Razumemo li o čemu je reč? I šta nam je činiti? Ili ćemo se i dalje praviti gluvi, nemi i slepi? I mirno gledati sopstven sunovrat?

Ističe nam peščani sat. Još zrno-dva… I to će biti to.