Glupost jedne dileme: Evropa da ili ne?

Baš lepo. I pohvalno. I, iznad svega, promišljeno.

Utehu nalazimo u višegodišnjoj antievropskoj indoktrinaciji narodnih masa. U sistematskom trovanju nacije protiv Evrope, njenih institucija i njenih vrednosti. U redu. Prihvatam. Bar donekle se u tome može naći objašnjenje. No, da li je to dovoljno? Ima li možda i trun autentičnog antievropejstva što se zapatila u našoj sredini? Trun predubeđenja i negativizma. Trun kompleksoidnosti i osećaja inferiornosti? Trun zadrtosti i zatucanosti? Veoma mogućno.

Stvar je prosta da prostija biti ne može. Za Evropu su se opredelile sve zemlje u našem neposrednom susedstvu i sve zemlje bivšeg sovjetskog lagera. Osim, naravno, Belorisije. Upravo je ovo pitanje, to jest parlamentarno glasanje u Ukrajini u korist članstva u Evropskoj uniji, bilo okidač za rusku oružanu agresiju koja, vidimo, besni i dan danas.

Dakle, jedini zaključak je ovaj. Svi su oni budale i neznalice, samo smo mi pametni i zato biramo put kojim niko drugi ne želi da ide. Svima je Evropa dobra, samo nama ne valja i zato u nju nećemo. Svi u Evropskoj uniji vide boljitak i dobrobit, samo mi mislimo da bi to bio pogrešan potez i da Srbiji tamo nije mesto.

Nekad smo, tokom devetnaestog i prve polovine dvadesetog veka, i bez postojanja evropskih integracija, sebe doživljavali Evropljanima. Svoje smo najbolje đake na evropskim univerzitetima školovali, na evropskim uzorima gradili i državu i kulturu i ekonomiju, primenjivali evropske tekovine i dostignuća. S manjim ili većim uspehom. Kako kad. Ali, težnja ka evropeizaciji bila je neupitna. I nesporna. Poznata je rečenica srpskog predsednika vlade i ministra spoljnih poslova pred balkanske ratove Milovana Đ. Milovanovića:

„Srbija treba da svoj mali čamac veže za veliki evropski brod.“

On sam bio je pariski doktor prava.

Nikola Tesla, Mihailo Pupin, Jovan Cvijić, Milanković, Ivo Andrić, i toliki drugi srpski intelektualci pohađali su evropske univerzitete i to one najbolje. Otud su nosili i evropsko znanje i evropski duh.

A danas?

Razume se, svima je vidljivo, da Evropska unija nije više ono što je ranije bila. Unutrašnji problemi, iskušenja ubrzanog proširenja, autoritarne tendencije u pojedinim članicama, nepostojanje jedinstvene međunarodne pozicije, izazovi političkih ekstremizama, uzastopne ekonomske krize… Ipak, uprkos svemu, to je i dalje najcivilizovaniji deo sveta. I najudobniji. Evropska unija trpi zbog naglog umnožavanja članstva. Dočim, nove evropske zemlje, primljene u poslednje dve decenije, profitirale su ogromno. Nesravnjeno. Ne mogu se porediti u odnosu na doba pre učlanjenja. I u pogledu izgradnje javnih ustanova, i u pogledu životnog standarda. Nema nijedne među njima koja se nije okoristila članstvom u Evropskoj uniji. Ni jedne jedine.

Za nas bi poučan mogao biti slučaj Grčke. Mada su je velike sile u nekoliko mahova izneverile (tokom rata s Turskom 1921-22, proglašenjem nezavisnosti Kipra 1959. i turske okupacije dela ovog ostrva 1974), Grčka je u NATO-u od 1952, u Evropskoj uniji (tad Evropskoj zajednici) od 1981. Paradoksalno, i Turska je članica NATO i već decenijama ima status kandidata za ulazak u Evropsku uniju.

Mi, međutim, niti shvatamo, niti vodimo računa o ponašanju drugih. Ne obaziremo se ni na njihova iskustva. U svojoj neukosti, zaslepljenosti i skučenosti vidika, dozvoljavamo da nam negativna osećanja diktiraju i određuju nacionalne interese. Pred stvarnošću zatvaramo oči i zabijamo glavu u pesak. Životarimo u svojoj izolovanosti nesvesni šta se oko nas dešava. Još nas manje zanima kako razmišljaju i kakve poteze preduzimaju oni u našem neposrednom okruženju. Kao da nam je dobro u ovom brlogu od države, u ovoj antidemokratiji i neslobodi gde naša sudbina zavisi od ćefa jednog čoveka. Njegovog kaprica i hira.

Ne valja nam Evropa, ali nam valjaju Kina, Rusija, Indija i Brazil. Mnogima se i režim u Severnoj Koreji dopada. Listom autoritarne i siromašne zemlje. Koliki je kod njih bruto domaći proizvod po glavi stanovnika, zapitamo li se ikad? Kakvo je tamo stanje ljudskih prava? Poštuju li se sloboda mišljenja i politički izbor? Sviđaju li nam se ovakvi režimi?

Nismo mi usamljeni među onima što nisu kadri da samostalno, bez pomoći sa strane, sebe urede. Pokazalo se, u ovih bezmalo četrdeset godina, da nismo kadri. I obratno. Kad god nam Evropljani uspostave pravila i kriterijume, mi po njima bespogovorno postupamo. Kad konkurišemo i ostvarujemo evropske projekte pridržavamo se svakog postavljenog uslova. Srpski projekti su za nas – Alajbegova slama. Potkradamo sebe, ali nam na um ne pada da potkradamo Evropu.

Zašto?

Zato što znamo da sa Evropljanima nema mrdanja. Ni korupcije, ni javašluka.

Za kopanje litijuma me pitaš, poštovani čitaoče?

Odgovor je jednostavan. I belodan. Upravo stoga što nije članica Evropske unije, kopanje litijuma u Srbiji je postalo tema. Upravo stoga što Srbiju ne štiti evropsko zakonodavstvo, ovde je kopanje litijuma realna opcija. Upravo stoga što nas Evropa ne vidi kao ravnopravnog i pouzdanog partnera, pojavio se Rio Tinto. I to što Evropa toleriše jedan ovakav autokratski poredak i što se preterano ne uznemirava povodom otvorene represije vlasti protiv pobunjenih studenata i građana znači da Srbija u Evropskoj uniji nije prioritet.

Nećemo mi Evropu, ni Evropa neće nas.

Ako je tako, a jeste, nemojmo se čuditi što tavorimo, batrgamo se i ne pronalazimo izlaz. Što su nam i sadašnjost i budućnost nesigurne i zamagljene. Što smo nezadovoljni i frustrirani. Što kaskamo za drugima, što zarađujemo manje od njih, što zavisimo od dobre ili loše volje vlastodržaca. To jest, jednog svemoćnog vlastodršca.

Evropa nam je pružila šansu posle Miloševićevog pada. Pravu šansu. Nismo je iskoristili. Sad je mnogo teže. Biće još teže.

Mi biramo kojim ćemo pravcem. Mi biramo društvo u kojem ćemo biti. Mi biramo u kakvoj ćemo zemlji živeti.
Kako izaberemo, tako će nam biti.

Ako ti je dobro, poštovani čitaoče, onda ništa. (Zahvalnost „Peščaniku“.)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.