Izbori koji to nisu

No, kako god, bar za potrebe ovog teksta, krenimo od pretpostavke da će izbora do kraja godine uistinu biti. Pod uslovom da ih bude, na šta će ličiti? Kakvi će to izbori biti? Da li će se ukazati realna šansa za promenu vlasti, da li će se ispuniti najminimalniji uslovi za smislenu političku utakmicu, hoće li protivnici režima biti tretirani kao oponenti i takmaci ili ćemo ponovo biti izloženi besomučnoj kampanji vlasti u sopstvevnu korist?

Dakle, ima li uopšte svrhe izlaziti na izbore u zemlji Srbiji u ovakvim okolnostima? Mogu li se očekivati promene nabolje u pogledu ukupne izborne atmosfere? Imamo li pravo na optimizam?

Gomila pitanja i premalo odgovora.

Ukoliko sudimo po prethodnim izbornim ciklusima i onom kako se vlast na tim izborima ponašala, ništa se ohrabrujuće neće dogoditi. Predstojeći izbori biće repriza onih ranijih. I parlamentarnih, i beogradskih, i lokalnih.

Uprkos svemu, režim je održao svoju dominaciju svuda i na svakom mestu. Izuzetak niške opštine Medijana samo potvrđuje pravilnost. I tamo gde su rezultati bili „pata karte“ (Beograd, Niš, Kosjerić) završilo se opstankom naprednjaka na vlasti. Opozicija, suočena sa ultimatumom „uzmi li ostavi“, legla je na rudu prihvatajući ponuđeno.

O klimi koja je vladala tokom izbora, zloupotrebama vlasti, već smo dovoljno slušali od najpozvanijih posmatrača i učesnika. Ali i od građana. Uostalom, i sami smo se mogli uveriti u šta su se izbori u Srbiji izmetnuli. U vlastitu suprotnost, usuđujem se da kažem.

Izbori bez izbora.

Koliko bujnu maštu treba čovek da ima, pa da može zamisliti normalne izbore? A normalni izbori su, podsećanja radi, oni na kojima postoji realna mogućnost promene političke garniture na vlasti.

Takvih, ektremno maštovitih, izgleda, u Srbiji ne nedostaje. Naprotiv, umnožava se njihov broj. Naivnost kod mladih ljudi je i opravdana i razumljiva. Kod odraslih, međutim, naivnost je znak nezrelosti. Nedopustive nezrelosti. Uverenje kako će studenti u Srbiji sigurno pobediti na izborima, kako je njihov politički program savršen, a ljudi na njihovoj listi sve genije do genija, nije samo odraz naivnosti ovdašnjeg građanstva, već, možda, i bežanja od preuzimanja odgovornosti.

„Kako bi divno bilo kad bi se Srbija preko noći od odvratne babetine pretvorila u prelepu devojku, a ja u tome ne moram učestovati, ne moram se angažovati, ne moram rizikovati, ne moram se uznemiravati. Kako bi divno bilo kad bi neko drugi taj golem posao preobražaja Srbije izveo umesto mene.“

Divno bi bilo, ne sporim. Ama, nije realno. I prilično infantilno.

Kod nas je sve na tumbe postavljeno. Na glavačke. Naopako. Kod nas stariji misle da su im deca mudrija od njih. Da oni od dvadesetak godina mogu obaviti ono što oni od pedeset nisu kadri. Ili nisu voljni. Ili nisu dovoljno hrabri.

To tako ne biva.

Lustracija i poreklo imovine odveć zavodljivo zvuči. Ali od zavodljive ideje do ostvarenja u stvarnom životu i ovdašnjoj politici, dalek je put. Neivestan, trnovit, sa barijerama na svakom koraku.

Svaka misao o reformi, u Srbiji se verbalizuje na savršen način. Pametnjakovića koji bi iz fotelje pred kamerama ili u udobnosti svoje dnevne sobe, začas rešili sve probleme u sekundi, ima na pretek. Mi obožavavamo uloge kritičara i savetodavaca. Da sami preuzmemo odgovornost i rizik, ne bismo nikako.

„Mi nismo uspeli, sad je red da pokuša nova generacija.“

Ona da podmetne grbaču, nju neka tuku i proganjaju, nazivaju stranim plaćenicima i blokaderima, a mi ćemo da kibicujemo i navijamo. I, naravno, da komentarišemo u nedogled.

Pljušte na sve strane priče o stručnosti i profesionalizmu. O kriterijumima znanja i umenja. Pohvalno, nema šta.
Priupitao bih, ako mi je dozvoljeno, jedno pitanje. Pitanjce. Kako ćemo vrednovati struku i profesiju kad smo sva merila sposobnosti u ovoj zemlji srušili i obesmislili? Kad smo davno prestali da se ravnamo prema razvijenom svetu? Kad decenijama, i duže, sami sebi gledamo kroz prste?

Na jednoj strani – autokratska vlast spremna na svaku nečasnost. Na drugoj – njeni protivnici s mutnim predstavama o promeni. Na trećoj – pasivna većina naroda.

Nećemo u Evropsku uniju. Dobro. A gde hoćemo? S kim i da li taj hoće nas?

Rusija nije Naftnu industriju Srbije prodala Srbiji, nego mađarsko-arapskom konzorcijumu. Iako je Srbija, po izjavi njenog predsednika, nudila dvostruko viši iznos. Zašto? Da li Rusija ne veruje Srbiji? U nju nema poverenja? A Srbija, to jest njena vlast, nema herca da pokrene svoje pravo preče kupovine?

O čemu se, ustvari, radi? Radi se o našoj nacionalnoj iluziji o bratsvu s Rusijom. Iluziji bez utemeljenja. Ni istorijskog, ni savremenog. Jer to je definicija iluzije. Ulepšana predstava stvarnosti oslobođena dokaza i dokazivanja.

Šta nam je donelo prijateljstvo s Kinom? David i Golijat ruku pod ruku. Donelo nam je najviši stepen eksploatacije. I resursa, i životne sredine, i radne snage. I kršenje pravnog poretka zarad tzv. kineskih investicija koje nas papreno koštaju.

Da li smo to izabrali?

Ukoliko jesmo, onda nam izbori nisu ni potrebni. Onda ostavimo sadašnju vlast da nas i dalje vodi u svetlu sutrašnjicu.

Nedozvoljivo dugo odlažemo donošenje ključnih odluka. Vrdamo, izbegavamo, zaobilazimo, ignorišemo. Zbog te slabosti plaćamo visoku cenu. Najvišu. Zbog te slabosti su nas mnogi prestigli. Zbog te slabosti, tonemo ka dnu u slobodnom padu.

Glasanje bi trebalo da bude manifestacija naše odluke. Prvo odluka pa zaokruživanje biračke cedulje. Ako tako ne može, onda ulični protesti. Mitinzi, demonstracije, miran otpor. Motivisan našom jasnom slikom budućnosti.

Izbori pre izbora. Jasno, glasno i rezolutno. Odlučimo, konačno, šta hoćemo. U kakvoj bismo zemlji hteli da živimo.

I pamet u glavu pri odlučivanju, preporučio bih svesrdno.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.