Jedan dijalog iz pomrčine

„Nisam ja to pisao.“

„Nisi ti, kažeš, pa ko je, ako nisi ti? Ko je, pitam te. Pod tvojim potpisom je objavljeno. Piše gore ono tvoje Milan St. Protić. Kao da si neki aristokrata, je**te. Neki svetac, hahahahah? Baš si mi ti za sveca. Negoooo, što blatiš Kraljevića Marka, jado nijedna?“

„Ponavljam vam, nisam ja pisao. A St. su mi srednja slova. Od oca Stojana.“

„Nisam, ja, nisam ja. Pereš ruke od sopstvenih škrabotina. Šta je bilo sad? Malo si se uplašio od nas, hah? I treba, i treba. Ali kad si takav badža, ti priznaj. Ja sam pisao, zato i zato… Više ćemo te ceniti. A ne ovako. Kukavički ti je to, Protiću. Kukavički…“

„Ma nisam ja, čoveče!“

„Dobro de, de… Ako nisi ti, ko je onda? Moja baba Simana? Je li ona? A ona načisto nepismena. Dakle, nije ona. To ti se zove dedukcija, Protiću. DEDUKCIJA. Vidiš, eto i mi ponešto znamo. Ko je pisao, ajde, reci. Iza kog se kriješ? Isprsi se i reci. Jednom budi čovek, Protiću. Šta bi? Srce ti sišlo u pete, hah? Je li, Protiću?“

„Radoje Domanović.“

„Ko? Šta reče, ko?“

„Rekoh, Radoje Domanović.“

„Koji ti je taj? Gde ga nađe? Kako? Neki Radoje. Nije moja baba Simana, nego neki Radoje. Nikad za tog Radoja nisam čuo. Gde ga izmisli? U momentu ga izmisli. Čuj, Radoje. Ma, nemoj, Protiću. Mene si našao da za***avaš, je li? Mene, mater ti bezobraznu. Onu izdajničku!“

„On je poznat srpski pisac.“

„Poznat? Pa kako ja za njega nikad nisam čuo. Nisam ga ni video. Radoje Dokmanović?“

„Domanović.“

„Dokmanović, Domanović, kakve veze ima… Dobro de, Protiću, nek ti bude taj tvoj Domanović. A gde ja da ga nađem, hah? Ako je on pisao, da ga priupitam za junačko zdravlje. gde je, gukni rode. Gde? Da se s njim malo popričam. Malkice.“

„Nije više živ. Umro je.“

„A umro, je l’ da? Kad je umro? Gde je umro? Ima li dokaza o njegovoj smrti? Ili si i to izmislio? Bezočno slagao. Ti napisao, bedniče, pa poturaš drugom. Pa još mrtvom. Paz da ti ne poverujem.“ Čuj njega, Radoje pisao!

„Proverite ukoliko meni ne verujete.“

„Ja da proveravam! Ja! Šta imam ja da proveravam! Ja sam ovde da iz tebe isteram istinu. Da mi lepo priznaš da si ti pisao one bljuzgarije u „Danasu“ o Kraljeviću Marku, pa da vidim šta ću s tobom i kako ću. Da se suočiš sa svojom odgovornošću, što bi ti rekao.“

„Ne znate za Radoja Domanovića?“

„Ne znam i nije me briga. Ne znam ja svaku budalu i svakog otpadnika od ovog naroda. To je neki tvoj istomišljenik, tvoj antisrpski pajtaš, strani plaćenik i moralni ološ. Isti kao ti. Ličite ko jaje jajetu, j**ote. Ko jaje jajetu. Ko braća rođena!

„Hvala vam na komplimentu, mada nisam zaslužio. Ne mogu se ja s njim meriti.“

„Za to tvoje za***avanje možeš i po njušci da dobiješ. Preteruješ, Protiću, preteruješ. I provociraš. Poznajem te ko zlu paru. Odavno… Probali smo s tobom i silom i milom. Al s tobom ništa ne vredi. Ti si nepopravljiv, Protiću.

NEPOPRAVLJIV. Nije ti valjao Tito. Nije ti valjao Sloba. I s Koštunicom si imao problem. Sad neprestano vređaš našeg predsednika. Vređaš i nipodaštavaš. Ni on ti ne valja. Tebi, Protiću, niko ne valja. Mora da ti ne valjaš, a ne oni. Ti si kvaran ko gnjila kruška, materu ti majčinu, čuješ li?“

„Svi su oni uzurpatori vlasti. Autokrati. Samodršci.“

„Samo… Šta?“

„Samodršci.“

„Držim ja tebe…“

„Samo izvolte.“

Puče ćuška. Blaga. Zabride mi obraz. Potom, nastade pauza. Kanda sam ga malo iznervirao.

„Slušaj ti, bedniče, ućutkaću ja tebe! I tebe i tog tvog mrtvog Radoja. A i onog Dražu što vam te svinjarije objavljuje. Bićete mi ko bebe na noši. Nećete vi meni lajati na zvezde, vređati i rugati se našim nacionalnim herojima. Dosta je bilo tog vašeg blebetanja. I previše. Podaviću vas sve ko mačiće u šafolju. Sve do jednog. Ili sami umuknite ili ću vas ja ugasiti. Isključim struju, pa u mraku kom opanci, kom obojci, što se kaže. I gotovo. Nema vas više.“

„Postoji u ovoj zemlji zakon o slobodi štampe, valjda.“

„Zakon je za pristojne ljude, nije za barabe. Zakon je za ispravne Srbe, osvedočene patriote, borce za srpsku stvar. One koji poštuju Kraljevića Marka i njegovu borbu protiv Turaka. Za one koji vole i Tita, i Slobu, i našeg predsednika. Nije sloboda za vas izrode i šljam. Za vas, ljudski talog. Za vas sam ja zakon. Ja i ovi moji. Vidiš li koliko nas je? I šta možemo? Svakom od vas da zavrnemo šiju. Bez po muke. Samo vi nastavite. Loše ćete se provesti.“

„Ali, Kraljević Marko je poginuo kao turski vazal, 1395.“

„Kao šta?“

„Kao turski vazal.“

„Pazi ti Protiću. Nemoj da me zavlačiš tim tvojim visokoparnim izrazima. Ja tebi dedukciju, ti meni nekakvog vazala. Jasno je o čemu se ovde radi i zašto si došao kod nas.“

„Ne znate šta znači vazal?“

„Ne znam i ne moram da znam. I neću da znam. Ne tiče me se… Ali, znam kakav si ti ološ. i ti i taj tvoj Radoje. Mi ti dadosmo da budeš gradonačelnik. I ambasador, a vidi kako nam ti vraćaš. Umesto da nam budeš zahvalan, ti nas za***avaš. Pišeš te tvoje škrabotine. Baljezgarije… To što bi ti hteo, Protiću, e to neće moći. Nije moglo i ne može. Mi ne damo i tačka. NE DAMO, čuješ! Nikad nećemo dati. Zar dosad nisi shvatio? Ti mora da si mnogo glup. Džaba sve i tebi i tvojim istomišljenicima. Kad ste osvojili vlast rušeći Slobu, imali ste šansu. Niste je iskoristili. Mi smo vam malkice pripomogli da ne uspete. I basta. Završena priča. ZAVRŠENA… A ti, razmisli. Dobro razmisli. Tolike si godine nakupio i još se gicaš. Još bi da se s nama biješ. Propao ti posao, Protiću. PROPAO. Uzmi se u pamet, upristoji se, saberi se, unormali se, prestani da trtljaš gluposti. Mani se ćorava posla. Uživaj u penziji koju smo ti mi obezbedili. Mi! I ne zaboravi da sve od nas zavisi. Ako nam se prohte zgazićemo te kao bubašvabu, jer to i jesi. Ovo ti je moj najdobronamerniji savet. Idući put neće biti cile-mile. Neće biti ni priče, ni razgovora. Ajdž sad zdravo. Tutanj. Slobodan si. I pazi šta radiš. Ništa ti ne treba da praviš sebi probleme pod stare dane.“

Najzad me pusti. Prođoh s jednim šamarčićem. Pljuščicom. Ćuščicom, takoreći. Jeftino, zasad. Za ubuduće, videćemo.

Računam ovako: Dosad me, za ove tri i po decenije nisu ućutkali, neće, boga mi, ni sad. Nisam ćutao kad mi je bilo stalo, kad sam imao ličnih ambicija i želja, zašto bih ćutao sad kad ih više nemam?

Lažem.

Imam još jednu želju i jednu ambiciju. Najvredniju od svih. Najdragoceniju. Neprocenjivu i neprolaznu. Slobodnu, demokratsku i dostojanstvenu Srbiju. Evropsku Srbiju.

Biće, kad-tad. U inat dušmanima. Živim za to. Patriotizam najvišeg ranga. Pobedićemo.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.