Lament nad Srbijom

Otvorili su železničku prugu Novi Sad – Subotica, spremaju se da otvore i deo zlokobne novosadske stanice. Ponašaju se kao da se, pre godinu dana, tamo ništa nije dogodilo. Nije se srušila nadstrešnica i nije stradalo šesnaestoro ljudi. Najbitnija je, jedino je bitna, njihova promocija. I reklamiranje. I busanje u sopstvene grudi. Hvalisanje i šepurenje.
E, zato se narod protiv njih pobunio. Zato. Zato studenti protestuju mesecima, zato su građani zgroženi, zato ovoliki otpor.

Ne radi se o „obojenoj revoluciji“. Niko spolja ne stoji iza pobune, niko iz inostranstva ne podržava demonstracije. Nema subverzivnog faktora „iz vana“. To je vaša izmišljotina i vaša uteha. Uzalud vam je.
Sami ste krivi. Svojom politikom i svojim držanjem do ovog ste doveli. Politika vam je pogubna do pogibelji, držanje osorno do iritantnosti. Onaj koji se tako ponaša, može očekivati samo jedno. Gubljenje vlasti i suočavanje sa odgovornošću. Ovo nije moje predskazanje. Ovo je istorijska zakonitost mnogo puta potvrđena.

A vi terate dalje. Nikad vam nije dosta. Ni bahatosti, ni arogantnosti, ni gramzivosti. Ne shvatate, u vlastitoj uobrazilji, da sami sebi mrsite konce. Da vredno radite na vlastitom padu s vlasti. Činite sve suprotno od dostojanstvenog silaska s trona. Srozavate se sve niže. Taman pomislim ne može se niže, a vi me opovrgnete. Neverovatna je vaša inventivnost u beščašću. Doista neverovatna.

Grešim što vam se obraćam u množini. Vi ste puki sledbenici svoga vođe. Svog gospodara i svog idola. A on je upravo onakav kao iz opisa na početku ovog teksta. Nije, otud, čudo što se nazivate lojalistima. Vi i jeste lojalisti. Lojalni svom predsedniku do „imbecilnosti“, izrazom Duška Kovačevića iz „Radovana Trećeg“ ako se ne varam. No tu „lojalnu imbecilnost“ on vam plaća u srebrnjacima. Prljavim i nedostojnim srebrnjacima. Daj Bože da nisu i krvavi.

Ćacilend i ćaciji su ruglo u srcu Beograda. Vaše ruglo. NJegovo i vaše. NJegova i vaša slika i prilika. Njegova i vaša lična karta. NJegova i vaša identifikacija. Jer, to je on. I to ste vi.

Bljutavo je na koje sve načine izbegavate sopstvenu odgovornost. I za rušenje nadstrešnice, i za korupciju, i za batinanje, zlostavljanje, pretnje i uvrede. Za hapšenja i pritvore. Za bezočne laži i najprizemnije obmane. Koristite i zloupotrebljavate neukost znatnog dela ovog naroda. Obesmišljavate školu kako bi vaša manipulacija bila što delotvornija. Uzurpirate medije kako biste ovdašnjem građanstvu sistematski ispirali mozgove. Od Srbije ste napravili baruštinu. Odvratnu baruštinu u kojoj caruje nemoral, sebičnost i nasilje. Držite nas kao taoce u logoru. Samo još fali da nam postavite bodljikavu žicu. Mada ni to nije isključeno.

Vaš, to jest njegov, rukopis. Primitivan i polupismen.

Najgore je to što ni on, ni vi, niste svesni da se igrate vatrom. Opasnom vatrom. Da je kriminalizacija javnih institucija i saradnja sa kriminalcima đavolja rabota, da time sečete granu na kojoj sedite.

Moje je pitanje ovo:

Ako se jednog dana ti kriminalci što su preplavili državne organe i po vertikali i po horizontali, okrenu protiv njega (vas), ako otkažu lojalnost i požele svu vlast za sebe, ko će njega (vas), kukavca, tad zaštititi? Sam si sebi mošnice u mengele stavio, s oproštenjem, poštovani čitaoče. S jedne strane kivan narod, s druge osnaženi kriminalci. Isto kao što si se ti, glavni vinovniče, usosio (i nas usosio) tim providnim preporučivanjem i Rusima i Amerikancima.

„Dobro jutro čaršijo na sve četiri strane“ ne biva. Olupaće ti se o lobanju kad-tad. Nažalost i nama će. Već se lupa.
„Krčag ide na vodu dok se ne razbije“. A tvoj se upravo razbija. U paramparčad.

Iskreno, ne bih ti bio u koži. Ne bih bio ni u našoj, kad bih mogao da biram. No, ne da se. Ni onomad, ni sad. Sad, pogotovu.

Prepuna je istorija sveta takvih slučajeva. S rđavim epilogom. Veoma rđavim. Nisam ptica zloslutnica, ali…

Cinik bi rekao: Svakom prema zasluzi. Za onog što je celokupnu vlast uzurpirao, ne može biti ni opravdanja, ni opraštanja. Takav mora biti suočen sa svojom odgovornošću. Sa posledicama svojih odluka. I svojih postupaka. Ono što je problem, međutim, jeste danak koji će srpsko građanstvo platiti. Na koncu konaca, taj račun neće biti mali.

Koliko se u Srbiji pokralo, valjda će preteći i za ovaj trošak. Nadajmo se. Ne zaluđujmo se. Jeftino biti neće.

Ipak, najznačajnije je da se iz ovog vrtloga, muljevitog i zaparloženog, izvučemo bez trauma. Bez patologije, zle krvi i osvetoljubivosti. Bez brzopletosti i lakomislenosti. Ako pobede kriminalci, neka nam je dragi Bog u pomoći. Ako pobedi demokratija, nekakvu ćemo šansu imati.

Prethodne četiri decenije bi nam morale biti veliki nauk. I dragocena lekcija. Počinjene greške i ogrešenja se ne mogu ispraviti. Nažalost, ne mogu. Kamo lepe sreće da mogu. Ali, prošlost je nemogućno menjati. Ono što se može jeste da se sutra ne ponavljaju. Moraćemo ispočetka. Od prvog razreda. Od azbuke i tablice množenja. Bićemo odrasli učenici u večernjoj školi. Moraćemo se okaniti starih navika, negativnih obrazaca, loših praksi. Moraćemo, svesrdno i sveobuhvatno, raditi na sebi. Na sopstvenoj emancipaciji i civilizovanju. Dočim, bolje je i to, nego da nastavimo ovako. Izgubljeni u svemiru i ophrvani neslobodom. S vlašću bez obraza. I bez uma. I bez osećaja.
Još kad bih od nekog, bilo kog, čuo suvislu reč o preobražaju Srbije, gde bi mi kraj bio. Valjda ću dočekati.

Uskoro će 1. novembar. Navršiće se godina naše bolne istine. I probuđene nade.

Ko će pobediti?

Demokratska Srbija ili vladajuća autokratija? Pitanje svih pitanja. I dalje otvoreno. Verujem, ne za dugo…

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.