Ni srpska, ni pravoslavna, ni crkva

Vama se obraćam. I gledam vas pravo u oči. Te vaše varljive i neiskrene oči.

I poručujem vam.

Činom krštenja postajemo hrišćani. Primamo Boga u svest i dušu. To nam niko i nikad ne može oduzeti. Možete nas vi terati, zabranjivati nam ulaz u hramove, postavljati obezbeđenja i ograde, ali nas, nikog od nas pojedinačno, od vere naše Hristove i pravoslavne, srpske i svetosavske, ne možete razdvojiti. A sebe ste, dokazujete nam to svakodnevno, već uveliko razdvojili. Ako ste ikad s Hristom i Svetim Savom bili uistinu spojeni.

Smeta vam kritika, je l’? Smeta vam reč nepokorna i slobodna? Sujetu vam nagriza i gnječi? I vi poput svoga idola zahtevate bespogovornu poslušnost, je l’ da? Prija sakatoj duši.

https://www.danas.rs/kolumnista/milan-st-protic/

Hrist se, opominjem vas, pre dva milenijuma pobunio protiv vlastodržaca i religioznih starešina. I zborio je slovo istinske vere u Boga. I zbog toga je vređan, blaćen, ponižavan, ismevan. I na kraju osuđen i u mukama na krst raspet. Sećate li se toga, gospodo uzurpatori Srpske pravoslavne crkve? Čitajte ponovo Marka, Mateju, Luku i Jovana. Čitajte i suočite se sa svojom jeresi. Sa svojim grehom. I grehom i ogrešenjem.

Ne bojite se susreta sa Svevišnjim? Naravno da se ne bojite. Vi u njega ne verujete, pa se nemate koga bojati.

Znamo gde je vaša crkva. Znamo i kome se molite i koga molite. Znamo kome ste se na vernost zakleli i za čiji interes ovu nečistu rabotu činite.

Ali, ne brinite. Ima Boga! I stići ćete i vi pred njegov sud. Niko ga dosad nije izbegao. Nećete ni vi.

Što i mene iz Srpske pravoslavne crkve ne odstranite? Što mi dveri ne zatvorite i pristup oltaru zabranite? Evo, čikam vas. Izazivam vas i provociram. Isterajte me. Vi, nedodirljive visosti, preosvećeni i osvećeni, i ja, skromni rab Božiji, ne idemo zajedno. Ne pripadamo zajedno. Moja je crkva prava. Uvek ista. Nepromenljiva i večna.

A vaša? Od gazde do gazde. Od gospodara do gospodara. Ne do Gospoda. Od Gospoda ste miljama daleko. Za vas je crkva politička organizacija. Vaša prćija. Vaša busija. Za vas crkva nije „telo Hristovo“. Za vas crkva nije vlasništvo svih vernika i svakog vernika ponaosob. Vi uobražavate da ste iznad drugih. Iznad ostalih. Iznag puka običnoga. A niste. No ste mnogo niže. Na podu ste. Na dnu. Na bespuću.

Ovom su narodu bezbožnici već najvećma naudili. I naneli mu štetu nenadoknadivu. Ubedili ga u besmisao i uzaludnost. Naučili ga da je poseban čovek, natčovek, vlastodržac, znatniji od Boga. Da se njemu treba klanjati i pred njim klečati.

Sad vi, gospodo uzurpatori, radite isto. Istovetno. Umesto da narod vraćate istinskoj veri, da propovedate mir i dobrotu, da se suprotstavite samovolji i samodržavlju, vi se politikom bavite. Režimskom politikom. U slavu idola i idolatrije.

Uzurpatori ste i samozvanci. Samoproklamovani. I samozaljubljeni. Oholi i okrutni. Bezdušni i nemilosrdni. S bičem umesto krstom. S batinom umesto pričesta. Opraštate jedino sebi. Sebi podilazite i sebi ugađate. I nastupate u ime crkve koju gazite. Ukaljanim cipelama. Od hiljadu evra, dodao bih.

Pokvareni ste. Pokvarili ste se. Nijedan vam ljudski porok nije stran. Od vlastoljublja i taštine do bogaćenja i raskoši. Od izopačenosti do farisejstva. Znate li vi uopšte šta farisejstvo znači? Treba li i o tome da vas podučavam? Ili ćete sami?

Za osam vekova postojanja autokefalne srpske crkve, niko se nije odvažio da je do ove prizemnosti unizi kao što ste vi. Niko. Bar ćete po tom epohalnom dostignuću biti upamćeni. Tuđini su nam crkvu rušili, gonili njene sveštenike, tamničili velikodostojnike. Palili njene svetinje, uništavali i skrnavili.

Ali, vi ste gori od svih. Vi je srozavate delujući iznutra, vi je srozavate na nju se pozivajući, vi je ružite, a na čelu ste joj.
Ono što nijedan naš neprijatelj nije postigao, vi jeste. Dušmani svake vrste su se na srpsku crkvu okomili, na nju udarali hoteći da je u prah i pepeo pretvore. I Srbe „od vjere prađedovske“ razdovoje. I svaki se takav pokušaj porazom završio. Do vas.

Srpska pravoslavna crkva je, s pravom i zaslugom, nekad bila simbol našeg dostojanstva, prkosa i nepristajanja. Naše odanosti hrišćanstvu. Naš večni izvor i naša poslednja utoka.

Vi ste je, već ranjenu i oslabljenu, dokrajčili. U mulj ovozemljskih zala gurnuli. Unakazili joj svetao lik.

Dugo sam merio svaki izraz, svaku reč, kad sam o crkvi govorio i pisao. Pripadam lozi što se hrišćanskog pravoslavlja srpskog ni pod kojim uslovima nije odrekla. I kad niko u celoj Vlajkovićevoj ulici krsnu slavu nije slavio, u moju je sveštenik dolazio svakog 19. (6.) decembra. Izbegavam da o sebi i svojima pišem. Ovog puta sam morao. Vi ste me na to naterali. Svojim bezumljem i svojom neverom.

U zlo doba se treba pokazati. U zlo i naopako doba. Takvo je ovo današnje. A vi ste se, gospodo uzurpatori, s tim zlom i tom naopakošću u kolo uzeli. Pomrčinsko kolo. I igrate li, igrate. Trupkate i pirujete s najgorima. Ne valjaju vam slobodoumni. Bliski su vam raznorazni zlikovci. Imate svoje garde i svoje gardiste. Svoje telohranitelje i svoje zaštitnike. Svoje dvorove, svilu i kadifu. I ponekog dečkića za zabavu u dokolici.

Rekoh li nešto nedozvoljivo? Pomenuh li tabu? Ono o čemu se ne sme govoriti? Što se nipošto ne priznaje?
Neko vas mora prozvati. I upozoriti. Neko ko je vernik, ko je srpskog roda, tradicionalist i konzervativan. Neko ko bi trebalo da je na istoj strani s vama, a nije. Na suprotnoj je. Na oprečnoj i protivnoj vama.

Vi nosite nesreću i znak bogohuljenja. Vi nosite… Bože me sačuvaj i sakloni. Bolje da ne pominjem.

Nađe se i među vama redak primer dobrog čoveka. Koliko su ti malobrojni istinski hrišćani, nisam se uverio. Koliko su im životi, misli i duše Hristom prožeti, ne znam. Plemenito srce nije dovoljno. Potrebna je, neophodna je, duboka i intimna vera u Boga. Ako su vam jevanđelja mrska, čitajte Dostojevskog. „Karamazove“ na primer.

Moraćemo bez vas, nažalost. I protivno vama. Sami ste sebe na (po)grešnu stranu svrstali. Na onu pogubnu i pogibeljnu.

Izgubljeni ste i otpisani. Vama ni dragi Bog ne može pomoći. Prosto zato što u Njega ne verujete.

Oprosti, poštovani čitaoče, što prosuh ovoliku žuč. Al’ što je mnogo, mnogo je. Prekipelo mi…

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.