Olovni oblaci nad Srbijom

Vrtimo se u zatvorenom obruču naopakosti i predubeđenja. Izvor svih naših promašaja i neuspeha jeste vlast. Različitih boja, ali veoma sličnih karaktera. I načina vladanja.

Ovaj aktuelni režim gura nas sve dublje u autoritarnost. Preciznije i tragičnije, u autokratiju. Samovlašće i samodržavlje. NJemu i njegovom predvodniku, čini se, nema ko da zapreči put. Uporni protesti, demonstracije, otpor i protivljenje, očito, nisu dovoljni. Vlasatodršci se na to ne obaziru, sem što hapse i biju. I, iz dana u dan, postaju okrutniji i bezobzirniji u nametanju svoje volje i svoje moći. I svog hira.

Pribojavao sam se da će na red doći i ovo malo nezavisnih medija. Potrebno je utišati svaki glas van kontrole, njihove kontrole, svaki signal o realnom stanju u zemlji, svaku reč kritičnu prema njima. Srbija mora postati totalno pacifikovana, umrtvljena i učinjena ravnodušnom prema vlastitom životu. Anestezirana i beznadežna.

Vlast i njene odluke, njeni kaprici i opsesije, njeno bezakonje i pohlepnost, moraju biti prihvaćeni bezuslovno. Ne sme biti opozicije, slobodnih mislilaca i medija van režimskog domašaja. Jedina istina mora biti njegova istina, ma kako i ma koliko odudarala od stvarnosti. Svi, kao jedan, moraju klicati vrhovnom vođi, diviti se njegovim zamislima i ostvarenjima, oduševljavati se njegovom ličnosti za vjek i vjekov.

Uvek se, na kraju balade, dođe na isto. Na represiju, ućutkivanje, ukidanje građanskih prava i sloboda. Do apsolutizma i diktature. Nepisan zakon ljudske zajednice. Kad neko zagospodari i pokida sva ograničenja i poruši sve brane, taj stavlja šapu na individualno mišljenje i mogućnost javnog iznošenja tog mišljenja. Ne postoji „dobra“ autokratija. Ni vrednost iznad čovekove slobode. Nikako, čini mi se, tu lekciju da naučimo. Uzastopno se saplićemo o isti kamen.

Jasno je bilo da studenti ne mogu sami. Nepobitna je činjenica ova. Mnogo je ljudi protivno atuelnoj vlasti. Ali, mnogo je i onih što stoje sa strane. Nažalost, dovoljan je broj i onih što aktivno stoje uz režim, pomažu mu, za njega obavljaju najprljavije poslove i od njega znatno profitiraju.

Za pobedu demokratije golim rukama, neophodna je plebiscitarna podrška naroda. I plebiscitarna i aktivna. I opet bi ishod bio neizvestan. No, šansa bi postojala. Realna šansa.
Ovako, ostavljeni smo na cedilu. Kao „Marija na prkosima“. Moja Marija. Pravosuđe, značajnim delom, saučestvuje u vlastodržačkim prekršajima.

Policija se pretvorila u telesnu gardu režima. Vojska se pravi mrtva. NJu ne zanima kuda Srbija ide i u šta će se izmetnuti. Ona je entitet unutar entiteta. Država u državi. I tom pozicijom je sasvim zadovoljna. Evropa nas je pustila niz vodu. Niz „ladno Dunavo“. Šuruje sa autoritarnim predsednikom Srbije, taktizira i okreće glavu da ne vidi.

Gasi se i ovo malo medijske svetlosti što Srbiju obasjava. U ortakluku belosvetskih poslovnih hohštplera i domaćih medijskih moćnika. „Nice bunch“, rekli bi Anglosakonci. Ne zna se koji su nemoralniji. Ovi stranci koji trguju našom budućnošću u svom zapadnjačkom cinizmu ili ovi ovdašnji silnici kojima je Srbija moneta za potkusurivanje. Mrtva trka u beščašću. I sebičnosti.

Zašto je to tako?

Odgovor leži u našoj nesposobnosti narodnog dogovora oko osnovnog pitanja ustrojstva države, opšterihvaćenih društvenih normi, odabranog puta u budućnost.

Nismo se suočili sa svojim greškama i ogrešenjima u bliskoj prošlosti. Istorija nam ima dva tumačenja. Oba pogrešna. Civilizacijski izbori su nam rascepljeni na opozitne stane. Loše smo obrazovani, ali zato nam ne manjka kategoričnosti u stavovima. Sve znamo najbolje, odveć strogo i lako sudimo o drugima, sebe ulepšavamo i gledamo sebi kroz prste.

Robujemo predrasudama i predubeđenjima zato što nam je škola rđava, a i mi je rđavo učimo. Oslanjamo se na polu-proverene informacije, nepouzdane podatke i lično iskustvo. Knjige retko čitamo. Pogotovu vredne knjige. U Boga ne verujemo, dočim veru poklanjamo raznoraznim vračarama, šamanima, astrolozima, gledanju u pasulj i u dlan. Tražimo preče staze ka uspehu. Na začelju su nam znanje, vrednoća, prilježnost, posvećenost. Poštenje, ispravnost i častoljublje su nam još niže na lestvici prioriteta.

Busamo se u junačke grudi, a ustvari nam hrabrost nije vrlina. Zaziremo od vlastodržaca svake fele, od lokalnih siledžija do vrhovnog poglavara. Spremni smo na poklonjenje i pljeskanje za mizernu milostinju.
Oni koji se ne slažu, koji su u suprostavljanju i otporu, što koračaju nasuprot vlastima, mladi su, neiskusni i bezazleni. Predivni, neodoljivi, jedinstveni.

A, mi stariji?

Mi posmatramo sa sigurne razdaljine. Posmatramo, pametujemo, filozofiramo. Na prazno i u prazno. Povodimo se isključivo trenutnom hasnom, minornom privilegijicom, beznačajnom koristi.

To što nam Evropljani ne pomažu, njihova je stvar. I njihov ćef. Da li nas kažnjavaju ili nas otpisuju, ili su licemerni, svejedno je. Ne mogu nam, i ne smeju nam, oni biti izgovor. Ni izvinjenje. I oni su se bez tuđe pomoći, samostalno i pojedinačno, uz velika stradanja i žrtve, izborili za ono u čemu danas žive.

Gotovi smo da, na prečac, kažemo kako je zapadna demokratija na umoru. I da u toj tvrdnji nalazimo utehu za svoje poraze. Netačno i maliciozno.

Daleko je zapad od propasti demokratije. Uz to, trebalo bi znati, demokratija nije idealan sistem. Jedino što, Čerčilovom mišlju, nema boljeg. Neuporedivo u pogledu prava i sloboda u poređenju s današnjom Srbijom. U pogledu nezavisnog rada institucija. U pogledu ustavnosti i zakonitosti.

Pitam se, i pitam tebe, poštovani čitaoče, želimo li mi demokratiju? Razumemo li šta ona donosi i šta podrazumeva? Želimo li sopstveno odlučivanje ili bismo radije tu odgovornost prepustili drugom? Vrhovnom vođi? Neprikosnovenom lideru? Najpametnijem od najpametnijih među nama. Jer, ne bi bio toliko moćan da nije najpametniji. Zar ne, poštovani čitaoče?

Naopakost u uverenjima, po pravilu, vodi u postepeno propadanje. Što vreme više odmiče, to se propadanje uzbrzava.

Primećujemo li da smo pali na dno ili gajimo, još uvek, jalove iluzije?

Muk.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.