Otmica otadžbine

Mnogi, odveć olako, prelaze preko ove činjenice. Režim je ne pominje. Izbegava ovu temu. Očito im se nikako ne sviđa. Najradije bi aktuelnog predsednika birali doživotno ili, još bolje, proglasili ga za večitog predsednika. Kao onomad Broza. Drugi govore o njegovom prelasku na mesto premijera čime bi se, po njima, sačuvao njegov kontinuitet neprikosnovene vladavine. Navode se primeri Vladimira Putina i Mila Đukanovića. No, Srbija nije ni Rusija, ni Crna Gora. Odveć olako, kažem.

Uostalom, ako je prvi (i jedini) vlastodržac ove nevesele države zaista rešio da se skloni sa svog položaja, zbog čega onda insistira da se, navrat nanos, zakonom ustoliči za vrhovnog komandanta oružanih snaga i sebi potčini i Generalštab i generalštabnog načelnika? Zbog čega ojačava ovlašćenja one funkcije s koje će otići za nekoliko meseci ili najduže godinu dana? Koji bi mogao biti razlog snaženja najviše funkcije u Srbiji u korist neke druge ličnosti koja će se uskoro na toj funkciji naći?

Nema previše logike, priznaćeš, poštovani čitaoče. Zar ne? Ili, može biti, grešim?

Ukoliko se dotični ne bi kandidovao na predstojećim predsedničkim izborima, ušao bi u ozbiljan rizik po svoju vlast. I svoju političku budućnost.

Evo nekoliko problema sa stanovišta režima i režimskog čelnika.

Primarni rizik sastoji se u mogućnosti poraza na predsedničkim izborima. Ko god bi bio njihov kandidat (osim dotičnog), taj bi morao voditi samostalnu kampanju pod svojim imenom i prezimenom i ne bi bio u situaciji da se krije iza autoriteta sadašnjeg predsednika. Šanse mu, u ovom slučaju, ne bi bile velike. Na vidiku se ne nazire čovek (žena) sa autentičnom političkom težinom sposoban za sigurnu pobedu u predsedničkoj trci. Eventualan dolazak opozicionog predstavnika na predsednički položaj (dodatno ojačan nadležnošću vrhovnog komandanta) bio bi ne samo katastrofalan, već nezamisliv za svemoćnog vladaoca Srbijom.

On bi, na mestu premijera, bio sekundaran predsedniku bar u formalnom smislu. Verovatno i u suštinskom.
Treće, s neuspehom u predsedničkoj utakmici i parlamentarni izbori bi bili pod znakom pitanja. Obezbediti većinu uz poraz na predsedničkim izborima nije ni lako, ni izgledno.

Dakle, srž današnje vlasti će se ubrzo naći na kocki. U veoma riskantnoj poziciji. U škripcu. U škripcu od kog boli tamo gde je najosetljivije. Menjati Ustav ili ga kršiti? Ili se ne kandidovati? Lakše je bilo onom danskom princu iz Šekspirove tragedije no ovom ovdašnjem stanaru Novog dvora.

Uz to, ne deluje realno da će se dotični tek tako odreći svog predsedničkog trona. Koju će opciju izabrati kako bi sebi obezbedio treći mandat, uskoro ćemo se uveriti. Iz iskustva znamo da mu je upravo to najjača strana: nepoštovanje Ustava i zakona, silovanje pravnih normi i uporna demonstracija sile.

Ako mu se može sve što mu se može, zašto mu se i ovo ne bi moglo? Ko bi ga, i kojim mehanizmom, sprečio u nameri da treći (četvrti, peti, šesti…) put bude predsednik ove nesrećne zemlje?

„Kome se sviđa, sviđa se. Kome se ne sviđa, žao mi je. Vlast je suviše bitna stvar da bi se prepustila slobodnoj volji građanstva. Narod me hoće i ja sam u obavezi da mu izađem u susret i ispunim očekivanja. Ustav i zakon, pitaš? Trice i kučine, prijatelju. Trice i kučine. radi se o vitalnom državnom i nacionalnom interesu. A u tome nema i ne sme biti odstupanja. Ni odstupanja, ni zamajavanja. Po ma koju cenu.“

Već čujem kako on, njegovi satrapi i njegovi glasnogovornici, verglaju ovu priču. I pripremaju (prepariraju) svekoliko srpstvo za još jedan predsednički mandat aktuelnog predsednika.

Možda će i ovo biti deo argumentacije. Liči na njih:

„Pa, i Boris Tadić se treći put kandidovao 2012. I niko toj njegovoj kandidaturi nije prigovorio. Nije je ni osporio, ni poništio. Danas se bune baš oni što su tad podržavali Borisa Tadića. Predstavnici bivše vlasti i bivšeg režima koji smo mi ponovo do nogu porazili.“

I, dok dlanom o dlan, pitanje je rešeno. Uz tzv. tumačenje Ustavnog suda u korist vladajućeg predsednika Srbije.
Omiljena politika svršenog čina. Fait accompli, rekli bi Francuzi.

Nemojmo, za Boga miloga, potcenjivati čoveka koji ovoliko prilježno radi na rušenju pravnog poretka. Koji ne priznaje nikakva ograničenja sopstvenoj moći. Koji ne preza od napada na svakog pojedinca ili instituciju čije delovanje nije po njegovom ukusu. Ukusu i diktatu. Ovo, razume se, važi i za izbore. Sve mora biti isplanirano i odlučeno unapred.

Ah, da. Umalo smetnuh s uma. Protest tužilaca od pre pet-šest dana. Pohvalno, ali nedovoljno. Kap u moru. Bura u čaši vode. Od svih tužilaštava u ovoj državi koliko ih je bilo u protestu? Gde su ostali? Ne tiče ih se, ne interesuje ih, plaše se, ne smeta im? Navikli su da služe režimu i slušaju naloge odozgo? Šta god da je, obeshrabrujuće je.
Menjati Srbiju iz temelja, kolosalan je poduhvat. Monumentalan. Podrazumeva znatnu većinu građana i ogromnu volju. Povrh toga, i nešto znanja, ideja i poštenja. Imamo li to?

Dugo insistiram na manjkavostima Ustava Srbije. Brojne su i nepopravive. Neophodna je totalna ustavna revizija. Pisanje Ustava ispočetka. Od preambule do poslednjeg člana. Pored ostalih pogrešnosti važećeg Ustava, navodim i odredbu o imunitetu narodnih poslanika, ministara i predsednika. Imunitet je zamišljen kao zaštita izabranih predstavnika naroda i nosilaca vlasti od krivične odgovornosti za izgovorenu reč, a ne kao abolicija za učinjeno krivično delo. Naprotiv, njihova krivična odgovornost morala bi biti pod jačom lupom pravosudnih organa od običnih građana. Strožije se mora suditi njima, nego onima koji nisu deo vlasti. Ovde je i to okrenuto naopako. Vlastodršci su zaštićeniji od ostalih ljudi. Iznad su zakona i oslobođeni od krivičnog gonjenja. Tako se ovde tumači imunitet, jer ga tako definiše Ustav Srbije. Skandalozno.

Ustavopisac je ili bio pravnička neznalica ili je namerno hteo da učini nosioce političke vlasti krivično neodgovornim. Ne zna se šta je gore. To je isti onaj ustavopisac što je predsedniku u ruke dao ekskluzivno pravo na davanje pomilovanja. Pametnjaković s titulom doktora pravnih nauka i univerzitetskom profesurom. Ama bez mozga.
Ovaj dični sudija Ustavnog suda što se ističe ustavnopravnim besmislicama i koještarijama, ustavopiščev je najbolji đak (ćak). Ćaci nad ćacijima. Čemu on ikog može naučiti?

Neukost, beščašće i poltronstvo uklapaju se savršeno. Idu pod ruku i u stroju. U Srbiji su te tri osobine, skupljene zajedno, česta pojava. Gotovo pravilnost. Zato nam ovako dobro ide. Zato se stalno spotičemo o isti kamen. I vrtimo u začaranom krugu.

Spremajmo se, stoga, za novog (starog) predsednika. I novu (staru) vlast. Sutrašnjica nam je izvesna.
Ko preživi, pričaće.

Možemo li se ove pogubnosti ratosiljati? Ove bede kurtalisati? Ove pošasti osloboditi?

Možemo, naravno. Uslov je da se cela Srbija digne na noge lagane. I uzvikne Đurin stih iz sveg glasa:

„…I samo dotle, do tog kamena, do tog bedema,
nogom ćeš stupit, možda poganom…“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.