Poslednji stadijum – negiranje očiglednog

Ovo nam, deceniju i duže, poručuje ovdašnja vlast i njen kolovođa. Servira nam, ubeđuje nas, obmanjuje i proizvodi laž. Ili, u najboljem slučaju, potura nam svoju subjektivizovanu i iskrivljenu verziju realnosti. Krajnje iščašenu.

Nije samo predsednik Srbije onaj koji se ovim šamanstvom bavi, mada u toj raboti prednjači i dominira. Briljira. Pred našim očima istovetno čine i svi njegovi poslušnici. Ministri, šefovi policije, glasnogovornici svake vrste, predstavnici vladajuće partije, raznorazni analitičari i tobož komentatori.

Ono na platou ispred zdanja Narodne skupštine nije ruglo i stecište kriminalaca. Ne, poštovani čitaoče, to je „prijavljen javni skup“. „Jedina slobodna teritorija u zemlji Srbiji.“ Ponos i dika aktuelnog predsednika. Tamo ne obitavaju lica s krivičnim dosijeima i dojučerašnji osuđenici. Tamo, po rečima nosilaca režima, obitavaju neimenovana i neidentifikovana lica za koja policija pojma nema ko su, šta su i iz kog razloga su zaposeli javnu površinu i zatvorili ulicu. Kobajagi „studenti koji hoće da uče“. Šta da uče? Kako se maltretira, mlati i zlostavlja? Kako se psuje, vređa i preti? Kako se građanstvu uteruje strah u kosti? Ili, možda, kako se skandira, aplaudira i obožava kult predsednika Srbije?

Pojma nemaju ko je napao ekipu televizijske stanice čiji program nije po režimskom ukusu. Prave se ludi povodom policijskog sabotiranja rada jedne državne tužiteljke. Ne štite narodne poslanike protivne vlasti. Rade sve suprotno od onog što im je dužnost. A govore suprotno.

Zato su veoma revnosni u progonu studenata i profesora u otporu prema njima. Uporno kinje onog vlasnika autobusa što pomaže studentski protest, hapse, optužuju. I batinaju. Nije tačno ni da je ona studentkinja zlostavljana i umalo silovana u garaži Ministarstva unutrašnjih poslova od strane vodećeg policijskog komandanta. Ne, poštovani čitaoče, nipošto. Neistina je sve što ide u prilog opozicionarima i sve je istina što ide u korist vlastima.

Da nije žalosno, bilo bi komično.

Vlast je u Srbiji, po vlastitom tvrđenju, savršena i nepogrešiva. Logično, pošto joj je takav prvi vlastodržac. NJene su namere uvek ispravne, a dela u interesu naroda. Režimski ljudi predstavljaju emanaciju sposobnosti i poštenja.

Posvećenosti narodu i državi. Lojalni predsedniku (do imbecilnosti), što im, ruku na srce, nije odveć teško. Kondicionirani su.

Slušamo, iz dana u dan, te njihove koještarije. Fabrikacije i izmišljotine. Besmislice. Gluposti. Atake na zdrav razum. U rafalnoj paljbi.

Ne razumeju, u svom skučenom pogledu na svet, da je negiranje očiglednog kontraproduktivno. I besmisleno.
No, ovi nemaju ni stida, ni srama. Gledaju vas netremice i lažu. Preispoljni lažljivci. Pendžetirali obraze, reklo bi se uličarski. NJima baš po meri.

Spremni su na svaku nečasnost zarad vlasti, položaja, privilegija. Većih ili manjih, nebitno je. Prodaju se za pare, a poznato je kako se to zove. Obogatiće se enormno, zaziraće građani od njih, sklanjaće im se s puta, ama niko ih neće poštovati. To je njihovo prokletstvo. NJihov usud. NJihov fatum. Strahovaće od njih, ama ih neće uvažavati.

Najgrđe o njima misle, i ako ćute i okreću glavu.

Svaki živ stvor na ovoj kugli zemljinoj za sobom ostavlja trag. Svojim činjenjem ili nečinjenjem. Svojim izborima i svojim držanjem. Svojim delima i nedelima. I svojim zlodelima. Ako oni nemaju blama, imaće njihovi potomci. Ako su oni operisani od savesti, nisu njihova deca. Niti će biti njihovi unuci.

Ovo što se u Srbiji radi, ovo što vlast u Srbiji radi, neće se ni izbrisati, ni zaboraviti. Ostaće kao sluzav otisak na uprljanom Dvorskom (Pionirskom) parku. Na prostoru između dva dvora i velelepnog zdanja Narodne skupštine. Sluz i smrad. Vući će im se repovi. Ostaće vonj. Vonj sebičnosti, prizemnosti, primitivizma. I bezočnog laganja.

Kad u jednoj zemlji predstava stvarnosti u režiji vlasti toliko odudara od stvarne stvarnosti, onda je to poslednji poziv na uzbunu. Alarm. Pozornost. Onda to nije samo politički problem. Nije čak ni samo zloupotreba vlasti. Premda je, naravno, i to. Ovo je problem stanja duhova, stanja svesti i stanja (ne)morala, u vlastodržačkim vrhovima.

Naime, ako je onaj što pod sobom ima svu policiju, bezuslovno i bezumno sluša najvišeg uzurpatora vlasti i spreman je da za njegovu naklonost javno, pred svima, pravo u kameru, izgovara čiste laži (biran rečnik mi je oduvek bio jača strana), onda se građani moraju pobuniti. I odvratiti ga od ćorava posla.

„Em me zlostavljaš i gaziš, em me zaluđuješ. Što je mnogo, mnogo je. Preterano. Povedi račun. Pazi dobro. Sve ima svoju granicu. I svoj kraj. Svoj epilog.“

Idolopoklonstvo je superlativ poltronstva. Pristajati na aktivno učestvovanje u obmani javnosti, vlastodržačkoj apologiji, lagati za ljubav predsednika, može jedino onaj i onakav koji samog sebe ni za trun ne ceni. Koji je svoju ličnost, karakter i integritet u sebi utulio. Verovatno i ugušio. Udavio. Zatro. Onaj koji nema osećaja za elementarno poimanje narodnih interesa i narodne dobrobiti. Onaj kome su darovi materijalnosti miliji od sopstvenosti. Od ispravnosti i ugleda.

E, poštovani čitaoče, upravo takvi nama vladaju. I kreiraju nam stvarnost. Komanduju našim životima, ali i našim mišljenjem. Našim uverenjima. Sebi su prisvojili tapiju na naše sudbine. Našu sadašnjost i našu sutrašnjicu.

Ne daju oni za Srbiju, i njene građane, ni pišljiva boba. Ni pet para. Ni žute banke. Oni osionošću hrane svoje sakate duše. Svoje obolele taštine. Svoje komplekse inferiornosti. I pune džepove. Bisage i džakove. Bankovne račune i tajne sefove.

Jer jasno im je da tu gde se nalaze nisu stigli svojom zaslugom. Otud dolazi slugeranjstvo, podaništvo, snishodljivost. Idolatrija. Gmizavci, a ne ljudi.

Bio sam gnevan, ljut i besan. Bio sam ratoboran, kavgadžija i pobunjenik. Sad ih prezirem. Da, poštovani čitaoče. Prezir je prava reč. Takav se soj jedino može prezirati.

Nevolja je, najgolema, što su nam ti i takvi na grbaču zaseli. Zajahali, pa neće da sjašu. Što su im i Srbija i njeni građani Alajbegova slama. Ovce za šišanje. Testo za mešenje. Narod za ponižavanje, šašavljenje i disciplinovanje. Vaspitnom palicom, lisicama i pokojim vrućim šamarom. U svojoj patologiji, nad nama se iživljavaju. Jedne lažu, druge umlaćuju. Ako ne upali indoktrinacija, radiće batina.

Naposletku jedna Rusoova misao, možda već citirana na ovom mestu:
„Svaka priča“, kaže slavni francuski prosvetitelj rođen u Ženevi, „ima četiri strane. Moju, tvoju, istinu i ono što se zaista dogodilo.“

Vredi razmišljanja.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.