Prst pravo u oko

Sud u Novom Sadu je u prethodnom postupku oslobodio krivičnog gonjenja politički odgovorne za pad nadstrešnice na tamošnjoj železničkoj stanici. Da li je to uopšte nadležnost suda da pre suđenja utvrđuje utemeljenost optužnice, pitanje je za naše dične pravnike. Da li ovo znači da je sud tutor tužilaštvu ili je tužilaštvo samostalan pravosudni organ? Ako se unapred ocenjuju optužni dokazi, čemu služi glavni pretres? Zar se tokom suđenja ne iznose dokazi, i protivdokazi, zar tužilac i odbrana ne zastupaju svoje stavove i zar sud na kraju, na osnovu procene potkovanosti optužnice ne donosi presudu? Sud u prethodnom postupku, tvrdim, ceni ispunjenost formalnih uslova optužnice, ne ulazeći u njen materijalnopravni aspekt. Potom je proglašava, čime ona stupa na pravnu snagu. Ali, batalimo stručnu raspravu. To je ovde odavno deplasirano. I izlišno. I bespredmetno. Loši pravnici su, po pravilu, i nečasni ljudi.

Poruka prvog vlastodršca Srbije je bačena rukavica. Crvena. U lice:

„Moji su nedodirljivi i tačka. Dubite na trepavicama, biće onako kako ja hoću. Ja sam u ovoj zemlji sve i svja.“

Po sopstvenoj izjavi on je lično sprečio izbor devetog člana REM-a. Zašto? Zbog opasnosti da bi REM u takvom sastavu doneo odluku o zabrani jednog TV kanala po njegovom (ne)ukusu. Ovo rečito govori ne samo o njegovoj apsolutnoj vlasti, već i o njegovom doživljaju javnog prostora i shvatanju vladavine prava i medijskih sloboda. I opet poruka, posve izazivačka: „Mojima je sve dozvoljeno. Vašima nije ništa. Moji su divni i krasni, vaši su dno dna. Moji su zaštićeni i tetosani. Vaše ću maltretirati gde god i kad god mi se prioće.“

Imenovanje preispoljnog siledžije na ključno mesto u policiji je potez jednakog značaja: „Policija je instrument u mojim rukama, meni podređena i bespogovorno poslušna. Moj isukani mač.“ Huligan na čelu Uprave kriminalističke policije. I to je poruka, provokativna do bola: „Ako bude trebalo, tući ću, batinaću, mlatiću, svakog svog protivnika. Svakog protestanta i svakog bundžiju. Srbija će biti zemlja reda i mira. Mog reda i mog mira. Šlus.“

On je napravio onaj svinjac od tzv. „ćacilenda“ u centru Beograda. On ga je držao i održavao mesecima. On mu je bio i pokrovitelj i poglavar. Inspirator i počasni član. On ga je i zatvorio. Isto onako primitivno kako ga je i osnovao. I poručio vaskolikom građanstvu: „Mojom voljom je stvoren, mojom voljom je i rasformiran. Ja odlučujem kad će ulica biti otvorena, kad će se saobraćaj uspostaviti, šta će se nadalje raditi, s kim i u koju svrhu.
“Država, to sam ja!“

Samo nisi Luj Četrnaesti. Ne bi mu ni lakej bio. Famulus, u najboljem slučaju. Intimni higijeničar, finijim vokabularom rečeno. Nisi čak ni mali Putin, što ti je najveća ambicija. Nisi i nikad biti nećeš. Mali od kužine, možda. Mada je i tu konkurencija žešća. Ti si ćaci i ćaci ćeš ostati. Ćaci nad ćacijima. Polupismen, poluobrazovan, polucivilizovan. Anonimus. Ignoramus. Nikogović. Mr. Irrelevant. No name. Nobody.

Kako drugačije nazvati čoveka, uz to predsednika države, koji, u svojoj pretencioznosti i logoreičnosti, izgovara onakve flagrantne netačnosti? Ne tako davno je izmislio Natašu Raskoljnikov, brkajući Tolstojev ženski lik iz „Rata i mira“ i muški lik iz romana „Zločin i kazna“ Fjodora Dostojevskog. Sad je pogrešio grad u kom je ubijen kralj Aleksandar Karađorđević, kao i luku iz koje je isplovio njegov brod na put s kog se živ neće vratiti. Nije greh ne znati, ali jeste praviti se važan. I lupetati, kad moram da kažem. Prema svecu i tropar.

Obećah da mu se više neću obraćati i, evo, prekrših. U moju odbranu, birao sam reči. I ton. Dotični je, ipak, predsednik Srbije. Kakav-takav. Nedorastao i kapriciozan, ali predsednik. I Srbiju za ovih desetak godina učini po svojoj meri.

Dočim, neće se on lako predati. Strahujem da izborna pobeda neće biti dovoljna. Ako je, u ovim okolnostima, uopšte ostvariv cilj. Strahujem da će biti potreban jači pritisak od toga. Direktniji, opipljiviji, realniji.

Ni četiri stotine hiljada potpisa (uključujući i moj), ni dva miliona glasova, brinem, neće ga naterati na odstupanje. On je nama politički oponent, mi smo njemu krvni neprijatelji. Mi želimo njegovu smenu, on želi da nas zbriše. Mi se spremamo za izbornu utakmicu, on se sprema za odsutnu bitku. Mi bismo demokratski preobražaj Srbije, on hoće fizički obračun.

Mi imamo podršku građanstva, on ima golu silu. Šta misliš, poštovani čitaoče, ko će koga nadjačati? Čiji će argument biti moćniji? Snaga broja ili snaga interesa? Pravičnost ili razularenost? Demokratija ili besnilo? Bezazlena mladost ili podmukla vlast?

Znamo uz koga su istina i pravda. Ama, pobeđuje li se time, pitam se. Može li se ovakav režim slomiti ceduljama i potpisima? Pešačenjem i tišinom? Ili je, mogućno, neophodan delotvorniji metod?

Mnogo puta do sad ponovih ovo pitanje. U različitim formama, ali uvek isto. Verovatno dosadih. Iskustvo opominje, rovari po mozgu, ne da mira. Valjda će nekom pomoći. Da se izbegnu greške iz prošlosti. Da se bude svestan skrivenih stupica. Zamki što vode stranputicom.

Ukazana šansa, pod uslovom da je bude, biće minimalna i biće jedna jedina. Kao uzan prorez na crnom zastoru. Tanak snop svetlosti koji obasjava put i vodi ka trijumfu.

A trijumf, to je temeljna promena Srbije. To nije puka smena pojedinaca na vlasti. Niti sme dovesti do kompromisa pobeđenih i pobednika. Rezultanta neće biti rezultat. Bar ne pozitivan.

Alea iacta est. Biće frke.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.