Prvi novembar, a ne 5. oktobar

Hoće li se skupiti dovoljno ljudi? Hoće li se postaviti novi zahtevi režimu? Hoće li reakcija vlasti biti ponovljena primena sile, progoni i privođenja? Kakav će biti ishod i da li će ga uopšte biti?

Milion pitanja, a jedna jedina želja. Da se Srbija oslobodi uzurpatora vlasti jednom za svagda. Da postane slobodna i demokratska. Malo li je? Jer, oni što su joj put preprečili, neće se povući. Neće odustati. Boriće se za svoju neprikosnovenu vlast svim sredstvima na svom raspolaganju. Već viđeno.

Čeka li nas obnova blokada, masovnih protesta, pojačavanje otpora? Čeka li nas još žešća borba ili će 1. novembar obeležiti pretužni završetak pretužne godine obeležene veličanstvenom studentskom pobunom?

Ne može se sve rešiti ovog 1. novembra. Biće potreban najširi građanski pokret, opštedruštvena demonstracija nepristajanja, protivljenje svih i na svakom mestu.

Imamo li snage i volje za to?

Narod nam gine. Uludo gine. Kao da je u Srbiji ljudski život najbezvredniji. Najjeftiniji. Kao da se megalomanija vlastodržaca plaća brojem stradalih. Kao da se na žrtvenik njihove umišljene epohalnosti stavljaju ubijeni ljudi. Ma, nema kao.

Nismo mi satanisti. Oni su.

Oni ne oplakuju mrtve, oni ne osećaju tuđ bol, oni se na tragediju drugih ne obaziru. Oni slave, kad drugi žale. Oni se vesele kad drugi sahranjuju svoje najbliže. Oni beže od sopstvene krivice iako je svima znano da su oni vinovnici novosadske strahote na železničkoj stanici. Nemaju ni trun savesti. Griže savesti pogotovu.

Bezočno lažu o podmetnutoj diverziji. Bezočno i bezobzirno. Lažu i ne trepću. Sistematski obmanjuju ovaj prost puk ne bi li svoju odgovornost sakrili. I izbegli.

Lažu o leku protiv karcinoma. Onaj prvi među njima opet prednjači. Igraju se sudbinama najbolesnijih, ulivaju im nerealnu nadu, obećavaju neostvarivo.

Isto su onomad radili s kineskim i ruskim vakcinama svesni njihove minimalne efikasnosti. Znali su i lagali. Gurali svoje sunarodnike u bolest i smrt. Podgrevali predrasude, pripovedali teorije zavera, idealizovali rusku i kinesku farmakologiju. Sve neistina do neistine.

Pitam se, šta stvarno misli ova naša bezazlena studentarija? Vidim, jasno im je protiv čega su. Ali ne vidim, ili ne vidim sasvim jasno, za šta su. Jesu li i njima mozgovi isprani dugogodišnjom lošom školom, organizovanom indoktrinacijom i ubrizganim predubeđenjima? Tumaraju li između ideoloških ekstremizama zato što ih stariji tome uče i na to ohrabruju? Koliko im je prilika pruženo da upoznaju svet? Da ga dubinski upoznaju? Da pročitaju prave knjige, različite i drugojačije, ali uvek promišljene i pametne? Ili su i njima ponuđena preča rešenja za suštinske probleme? Ko i kako s njima razgovara? Ko i kakav uticaj na njih ostavlja?

Sve će ovo, pod uslovom pobede, dobiti pun smisao ukoliko ovoj omladini dozvolimo da otvori oči. Pogled pravo u srž stvari. Vidik bez granica i horizonta. Šansu za vlastitu emancipaciju. Intelektualnu, civilizacijsku, materijalnu, duhovnu…

Omogućimo im da misle svojom glavom. Ne našom i ne njihovom. Pustimo ih da sami biraju budućnost. Pomozimo im da postanu svoji. Ne opterećujmo ih sopstvenim skučenostima. I zabludama.

Pre toga, međutim, čeka nas konkretan zadatak. Treba se ratosiljati ovog pogubnog režima. I njegovog kolovođe. Treba ovu korumpiranu kliku detronizovati i svrgnuti s vlasti. Teško, mada ne i nemogućno. Preduslov je opštenarodna odluka.

Prevahodna rešenost. Društvena saglasnost o neophodnosti promene vlasti. I vlastodržaca. Smena čelnog je ključna. Conditio sine qua non, rekli bi stari Latini. Privoleti ga, navesti ga, naterati ga na podnošenje ostavke. Neopozive ostavke. Jakim i konstantnim pritiskom. Najjačim i najkonstantnijim. Sve mora stati dogod on ne odstupi. Potom, izbori.

Događaj u Novom Sadu 1. novembra mora prerasti u produženi protest. Mora se nastaviti uzduž i popreko u što većem broju gradova Srbije. Narodni, nenasilni ustanak. Masovnost i upornost, ponavljam po ko zna koji put.

Ako bi se izgubio momentum, režim i njegov predvodnik će reagovati munjevito i nemilosrdno. Pašće ovo nekoliko slobodnih medija, biće disciplinovani i pripitomljeni, odmazda prema pobunjenicima će snažiti, zavladaće, ogoljeno i razulareno, državna bezbednost, policija, kriminalci, huligani. Svakojaki društveni talog. Polusvet što je i do danas dahijao. Samo još gore.

Suviše se zabrazdilo da bi bilo povratka na staro. Jedna od dve suprotstavljene strane mora biti poražena. Ili ćemo mi menjati Srbiju ili će oni zavesti strahovladu.

Iskreno, ne verujem u delotvornost novog sastava REM-a. Još manje verujem u sređen i prečišćen birački spisak. Najmanje verujem u regularnost izbornog postupka u ovim uslovima. Negotin i Mionica biće ponavljanje onih skandala iz Kosjerića i Zaječara. Jedino može biti skandaloznije. Nasilnije i vulgarnije.

Tamošnji izbori se moraju održati u atmosferi revolta, protesta i demonstracija. U vanrednom stanju. U situaciji u kojoj mi imamo inicijativu i dominiramo javnom scenom. Pobeda se mora izvojevati pre izbora. Izborni rezultat treba da bude puka potvrda već postignutog. Pred masom će i njihovi (njegovi) batinaši ustuknuti. I njihovi (njegovi) plaćenici. I njihove (njegove) skutonoše.

Na posletku, jedna moja opaska. Današnja BIA, očevidno, pripada onom ubilačkom korenu iz vremena OZN-e i UDB-e.

Ponose se svojim osnivačima krvavih ruku i nose im vence na grobove bez krsta. Jezivo je jedini moj komentar. Ako su ti i takvi njihovi uzori i njihovi idoli, a jesu, nemojmo se išćuđavati čime se u sadašnjosti bave. To je ta škola, taj mentalitet, taj rukopis. Srbija se, na moju žalost i svoju sramotu, ni za milimetar nije pomerila od svog turobnog nasleđa. Bar ne među onim što su joj na grbaču zaseli pre osam decenija i nikako da sjašu.

De plus ça change, de plus c’est la même chose (Što se više menja, to više ostaje ista stvar), kaže poznata francuska mudrost.

Na znanje i na ravnanje poštovanom čitaocu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.