Raspolućena Srbija: Da li je moguć društveni odgovor?

Nema, na razvijenoj strani čovečanstva, nijednog državnika koji nosi ozbiljnu političku težinu. Nema nijednog sa ličnom harizmom neophodnom za istinskog lidera. Nema ni čoveka (ili žene) s vizijom. Živimo u dobu opšteg sivila. Šablona, kalupa, konfekcije. Svi na slik kao jaje jajetu. Sa sličnim, limitiranim, shvatanjem i prošlosti i sadašnjosti i budućnosti. Mnogo više ne vrede ni oni, tobož mudri savetnici iza svetla pozornice, što im pomažu da deluju pametniji no što zbilja jesu.

Francuz je beskrajno pretenciozan bez uporišta. Nemac je pragmatik koji ne razlikuje važno od nevažnog. Englez se još nije opasuljio, nesvestan na kom se položaju zadesio. Italijanka je izgubljena u svemiru pobrkanih pojmova ekstremne desnice i ekstremne levice. Ostali su još gori. Pogotovu ona dva samodršca u Mađarskoj i Slovačkoj. Komedijanti, ne nalazim prikladniju reč.

U tom neslavnom špaliru anonimusa za jednokratnu upotrebu, ovaj ovdašnji ipak prednjači. U oštroj konkurenciji nesposobnjakovića, on im stoji na vrhu. Uostalom, poput Srbije.

Oni tamo bar glume nekakvu zabrinutost za naciju, predstavljaju se u liku pomiritelja i ujedinitelja, trude se da ostave utisak dalekovidih i odgovornih. Fingiraju vizionarstvo i političku pamet. Ali, što je najvažnije, poštuju demokratska pravila političke utakmice. Poštuju javne institucije i podelu vlasti. U Evropi stvari idu nizbrdo, u Srbiji su udarile o dno. Tako je i u hijerarhiji predvodnika.

I ako su partizani, to kriju kao zmija noge. Partizani u originalnom značenju te reči: zagriženi pripadnik partije. I ako protežiraju svoje stranačke članove, to čine s merom i dozom diskrecije. Makar u ophođenju i maniru uvažavaju neistomišljenike i oponente. Povinuju se zahtevima slobodnih medija i trpe njihovu kritiku, katkad nemilosrdno i neretko zajedljivu. Kakvi su da su, politički sistemi u dotičnim zemljama jači su od njih. Neprikosnoveni. Nedodirljivi. Zato im na um ne pada da taj sistem ugroze ili, ne dao bog, zloupotrebe. Znaju odlično da bi jedan takav gest bio istovremeno njihov politički kraj.

Kod nas je predsednik glavni partizan. Najokoreliji pobornik svoje partije.

„Moji su najbolji i bezgrešni, protivnici su ološ koji nije zaslužio da postoji, nekmoli da mi oponira.“

Gubitak vlasti je za njega neprihvatljiv scenario. Dolazak opozicionara na kormilo države – nezamisliv.

„Mi smo patrioti, oni su izdajnici. Mi uzimamo od svog naroda, oni od prokletih stranaca. Mi branimo državu, oni je ruše. Mi gradimo, oni razgrađuju.“

On, a za njim i njegovi, uobražavaju da je Srbija njihovo vlasništvo. NJihova dedovina. NJihova prćija.
I narod je njihov. Građani što se drznu na otpor i protest, moraju biti neutralisani, eliminisani, likvidirani. Bili srednjoškolci, studenti, omladinci ili ostali žitelji, njemu je svejedno. Učiniće, narediće, sprovešće sve što je potrebno kako bi porazio pobunjene, ućutkao nezadovoljne, izbrisao svaku slobodnu reč. I slobodno delo.

Eskalacija represije srazmerna je intenzitetu i ekstenzitetu građanskih demonstracija. U iznudici posegnuće za svakim sredstvom na svom raspolaganju.

Nemojmo, poštovani čitaoče, gajiti iluzije. U Srbiji više nema ni slova „d“ od demokratije. Samo oni i mi. Režim i njegovi sledbenici, satrapi i slugeranje i mi, revoltirani puk.

On je isključio svaku mogućnost srednjeg rešenja. On je odbacio potencijalan kompromis. On je u korenu sasekao svaku volju za dogovor. On se gnuša svakog sporazuma. Doživljava ga kao svoj poraz. Svoj debakl. Kao predaju vlasti bez borbe. On hoće rat. Priželjkuje konačan obračun i priziva ga. On bi da uništi, da satre onaj deo Srbije koji ga neće. Tu nema pomoći. Prosto takav mu je sklop ličnosti. Takav mu je karakter. I u odnosu na to je i njegov modus operandi.

Bilo bi lakše ukoliko bi se pobunio neko unutar vladajućeg poretka. Neko bitan i uticajan. Neko jak i odlučan. Neko u uniformi sa epoletama i širitima, ili neko u civilu sa značkom i autoritetom. Bez toga će teško ići. Mnogo teško. Ovakav vlastodržački monolit ne ruši se golim rukama i lepim željama. Ni čekić i pijuk nisu dovoljni, to jest neće biti dovoljni. Ne mislim na nasilje. Nasilje, nikad i nikom, ništa dobro nije donelo. Neće ni nama. Uostalom, nasilje je njegovo oružje, njegov alat, njegov metod.

Kad bi nekom iznutra puklo pred očima. Kad bi neko iznutra rekao: „Sad je dosta.“ Kad bi se neko iznutra osvestio i mućnuo svojom glavom.

„E moj, Protiću. Kad bi Dunav bio vreo, svako bi riblju čorbu jeo. Biće, biće, Protiću. Ali limbarga meseca. Kad na vrbi rodi grožđe. E, tad. Pre toga – njet. Ne biva.“

Šta da se radi kad vlast krši zakon? I to ne samo izvršna vlast i aparati sile, već i pojedini nosioci pravosudnih funkcija? Ko je taj ko ima moć i pokriće da ih zaustavi i spreči? Da sankcioniše kršenje zakona od strane vlastodržaca?

Što je najopasnije, i najpogubnije, jeste činjenica što oni žive u uverenju da na to polažu pravo. Da im se može da preduzimaju protivzakonite radnje. Ne tiče ih se šta im zakon nalaže, na šta su po zakonu ovlašćeni da čine, pod kojim uslovima i sa kakvim ograničenjima. Obavezni i ovlašćeni. Prosto rečeno, ovde se vlast načisto razularila. Pobesnela i podivljala od besa i frustracije. I ne obazire se ni na šta.

Predsednik prvi, njegova (plaćenička) vojska za njim.

Ponavljam milioniti put: Ovaj režim jedino uzmiče pred masom. Jedino tad oseća pritisak i ostaje zbunjen. Jedino suočen sa stotinama hiljada okupljenog naroda nema odgovor. Tad mu ne pomažu ni huligani, ni partijske horde, ni interventna brigada, ni žandarmerija. Ne bi mu ni tenkovi pomogli kad bi ih izveo.

Niko, pa ni ovaj majčin sin, neće uspeti u ratu protiv sopstvenog naroda. Što pre shvati, biće bolje. I za njega i za narod. Uostalom i za državu koju tako često voli da pominje misleći na sebe i svoj režim.

Iščupati ovaj otrovan koren što je pustio svoje žile i široko i duboko, bolan je posao. Bolan i nezahvalan. Ali, neko ga mora izvršiti.

Na nama je.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.