Rubikon je pređen – da li je kocka bačena?

Šta je novo u poslednjih sedam dana? I ništa i sve. Ono što je novo, nije neočekivano. Ono što je počelo, nastavlja se. Ono što predstavlja problem, ne rešava se.

Danas je na redu Niš. u međuvremenu, narod zauzima zgrade opština i isteruje lokalne rukovodioce. Bogatić, Rača, Kraljevo. Paraliza institucija na delu. zasad sporadična. I kratkotrajna. Koja je opština sledeća? Ili državna ustanova? Očito, nezadovoljstvo građana raste i izliva se nasumično. Tamo gde su vlastodršci na dohvat ruke. Novi Sad, ta najneuralgičnija tačka naše stvarnosti, to mesto strahote od koje je sve krenulo, još jednom je pokazao svu nerazumnost vlasti. Opet se na silu, uz pomoć policije i žandarmerije, metalnih ograda i fizičkih prepreka, nameće izbor tamošnjeg gradonačelnika. I opet je to ličnost od najvećeg poverenja, odani vojnik partije, poslušnik i poslužitelj aktuelnog režima. I opet protest. Opozicionari, stanovništvo, studenti. Batinanja i privođenja. I opet sukob na pomolu.

Na drugoj strani, umirivanje javnosti spektakularnim hapšenjima svojih ljudi drugog i trećeg ešalona. A onda udar na civilni sektor. Klasična greška umišljene veličine. Žrtvovanjem anonimnih i bezimenih izvršilaca svojih naredbi misli da će sebe spasti. Ispaštanje nižih zarad zaštite sopstvene neprikosnovenosti, propraćeno terorom nad neistomišljenicima. Sebi i novom američkom predsedniku na dar. Nepametni se uzajamno prepoznaju. Nepogrešivo.

Svima je u Srbiji poznato ko je prvi krivac, prvi vinovnik, prvi odgovoran. I on zna bolje od svih nas šta je radio, kome i zbog čega. Kad bi, bar na sekund, iz njega progovorila savest, čuli bismo najjezivija svedočanstva. Bez pokajanja, naravno. Jer on je u svojoj interpretaciji vlastitosti i nepogrešiv i bezgrešan u jedan mah.

No, neko će od optuženih propevati kad-tad. Nekom će, pre ili docnije, pući film, pa će ispričati istinitu priču o svojoj ulozi, ulozi drugih i, najposle, o njegovoj ulozi u prljavim i tragičnim rabotama što su ovaj narod zadesile tokom njegove (i njihove) dvanaestogodišnje vladavine.

Klasična je greška umišljene veličine i silovanje realnosti. Odbijanje da se prihvati i razume ono što se oko njega događa. Shvatiti koliko ima nezadovoljnika u ovoj zemlji, koliko očajnika, koliko razočaranih. Koliko ogorčenih i gnevnih. Koliko postiđenih i poniženih. Koliko uvređenih i povređenih. A koliko onih što su se na grbači narodnoj ofajdili, zgrtali milione evra, kuće, stanove, limuzine, umetničke slike i svakojake dragocenosti. Onih što na grbači narodnoj letuju na Maldivima i Sejšelima, provode se, bahate se i šenluče.

A on je prvak među njima. Šampion. On im je omogućio, on ih je nagrađivao i navodio na kršenje zakona i moralnih normi. On je zahtevao i za ispunjeno čašćavao. Šakom i kapom. Uzimajući od naroda ili se zadužujući na narodni račun. I baš ga je briga ko će poginuti. Ko će uludo glavu izgubiti. Baš ga briga što su poslovi loše odrađeni, što se kralo i podvaljivalo, lagalo i potpisivalo bez pokrića. Kad dođe stani-pani, odgovaraće oni pacovi i oni miševi što mu oko nogu gamižu. I skute mu celivaju. Oni koji su mu slepo služili. Za masnu paru, razume se. Što su žarili i palili Srbijom pozivajući se na njegovo ime, popularnost i autoritet. Fabrikovan dakako, ama delotvoran. Nažalost.

Dakle, imenovan je šef nad šefovima Novog Sada. Biće, jamačno, imenovan i šef nad šefovima naredne vlade. Ili šefica. Iz budžaka će izvući neke opskurne spodobe i podeliće im ministarske fotelje.

I?

Hoće li se išta time postići? Išta promeniti? Išta poboljšati? Neće. Znamo da neće.

Ova vlast čini sve, apsolutno sve, kako se ništa, ni za jotu, ne bi popravilo. Nikad se svojevoljno neće odreći čeličnog zagrljaja kojim je Srbiju zarobila i ne da joj da diše. Grcamo, uzdišemo, borimo se za vazduh. Sa ustima tik iznad površine.

Dočim, neko pogrešno savetuje studente. Na njihovu štetu. I štetu Srbije. Rđav je stav da studenti ne traže smenu aktuelne vlasti. Još je gore što predsednika države ne pominju. Institucije ovde ne rade zato što im on ne dozvoljava. Što je svu vlast sebi prigrabio i što svaki državni činovnik radi isključivo ono što mu on naredi. Neće institucije profunkcionisati dogod jedan čovek o svemu i o svakom bude odlučivao. Nema ni sreće, ni dobrobiti, u samovlašću. Niti ima, niti je može biti. Autokrat mora biti prisiljen na abdikaciju.

Primećujem, kao stari cinik, kako reč demokratija polako izlazi iz mode. Sve se ređe upotrebljava. I još ređe u njoj nalazi izlaz. Nije suštinsko pitanje personalno. Nije ni stranačko. Ali jeste demokratsko.

Usuđujem se da predvidim ovo: ili će se studentski protesti svom snagom obrušiti na njega sa zahtevom njegove ostavke ili će se završiti nedorečenošću i bez epiloga. Ne vidim treće opcije. Ne vidim je, jer ne postoji.

Onaj što se drznuo da na i demokratiju udari, da je ugrozi i zloupotrebi, mora biti naš protivnik. Neprijatelj demokratije mora biti naš neprijatelj. Ponavljam, nije po sredi politička preferencija. Ni preferencija, ni antipatija. Ko se kome sviđa ili ne sviđa.

Ko se s kim slaže ili koga podržava. Po sredi je bitka za demokratsku Srbiju. Istinski demokratsku. Blagotvorno bi bilo ako bi studenti, u većini, ovu jednostavnu stvar sebi razjasnili. Ili da im neko stariji razjasni. Kad kažem demokratija, mislim na predstavničku, višepartijsku demokratiju sa garantovanim slobodama i pravima čoveka i građanina. A osnovno od tih prava jeste – pravo na neslaganje. Neslaganje s vlastodršcem. Treba li podvlačiti? Svako drugo rešenje je zavodljiva manipulacija. Istorija nas uči da tzv. direktna demokratija, nikad i nigde, nije dala dobrog rezultata na dugu stazu. Predstavnička jeste. Nije idealna, ali jeste najmanje loša od sveg ponuđenog. Dosad smišljenog i isprobanog.
Dragi moji studenti!

Otišli ste suviše daleko. nazad više nema. Zar posle svih batina, gaženja, pretnji i uvredanja, vi i dalje ne zahtevate njegov silazak s vlasti? Zar vam do svesti ne dopire ko stoji iza svih nepravdi i svih grozota što nas pogađaju uzastopno? Zar ne pojmite odakle i od koga zlo dolazi?

Ako ubrzo ne skapirate, ako ne budete načisto i ne zauzmete odlučan stav, bojim se, biće kasno. Sve ste uradili kako treba. Nedostaje jedan korak. Kucnuo je čas. Čas istine.

Nije na meni da vas podučavam. Pokušavam da vas podsetim. Skrećem vam pažnju. Apelujem na vas. Reč je o vašoj odluci i vašoj budućnosti. Za mene i moj naraštaj svi su vozovi prošli. Sve smo prilike prokockali i šanse propustili. nemojte i vi.

Neophodna je smena vlasti, utemeljenje verodostojne demokratije i principa individualne odgovornosti. Neophodno i imperativno. Ako zbilja želite da živite u prosperitetnoj i civlizovanoj zemlji. U zemlji u kojoj ćete se vi pitati i vi odlučivati.

Ne zamerite mi na pridici. Činim to u najiskrenijoj pobudi. Uvek sam tu za vas. Uvek. Nije dovoljno srce i hrabrost. Nisu dovoljni protesti i marševi. Pored toga, ili posle toga, potreban je i ultimativan zahtev. Direktan i rezolutan. Pa kud puklo da puklo. Možete vi to. Uz našu pomoć, možete. Ni nebo vam nije granica.

Zato, u pobedu, junaci i junakinje! U pobedu!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.