U igraonici – Evropa, izbori i mi

Svako ko gaji iluzije o izborima i izbornoj pobedi ili je neiskren ili je neinteligentan. Svejedno da li je ovdašnji građanin ili stranac. Nije potrebna osobita oštroumnost ili analitičnost da bi se utvrdilo o kakvom je sistemu vladavine u Srbiji reč. Autoritarnom i antidemokratskom.

No, kod nas je, kao i u Evropi našim povodom, zavaravanje omiljena zanimacija. Mnogi bi, na obe strane, da se igraju „ćorave bake“. I to čine naočigled svih nas.

Kakav ODIHR, kakvi bakrači! To što ova evropska institucija savetuje i predlaže, preporučuje i nudi nije ništa drugo do zamazivanje očiju. Ringe ringe raja. To je nevešto i providno taktiziranje. Taktiziranje taktiziranja radi. Traćenje vremena i evropskog novca. Uludo bačeno i jedno i drugo.

Evropa i aktuelna vlast slažu se u jednom. Ne veruju u srpsku demokratiju. Ne veruju u našu spremnost da izgradimo demokratsku državu. Državu dovoljno razvijenu kako bi postala punopravna članica Evropske unije. Posle svih grozota počinjenih devedesetih, posle minimalnih rezultata pobednika nad Miloševićem, posle svih negiranja i izbegavanja međunarodnih obaveza i ponašanja protivnog civilizacijskim merilima, Srbija je svrstana u područja koja nisu podesna za proširenje Evropske unije. Ovo je prava istina. Bolna i neprijatna, znam. Ali, zar istina najčešće nije takva?

Naravno, Evropljani su se naučili licemerstvu. Oni po pravilu, osim u veoma retkim slučajevima, istinu ne izgovaraju otvoreno i ogoljeno. Umesto toga, oni svojim postupcima, pažljivo odmerenim, vode svoju politiku. A u toj politici, u tim planovima, nema mesta za ovakvu Srbiju. Otud dolazi njihov blagonaklon stav prema vladajućem poretku u Srbiji i svemoćnom srpskom predsedniku. U sebi, Evropljani misle otprilike ovo:

„Vi niste za naše društvo. Nećete ni vi s nama, ni mi s vama. Ali, neka to ostane neizrečeno. Nema potrebe da se sve crta i javno iznosi. Bitno je da se mi međusobno dobro razumemo. Tebi tamošnja vlast, nama jeftina radna snaga i litijum. Odgovara i tebi i nama. A glumu ćemo nastaviti. Za našu i tvoju publiku.“

Elem, tu smo, gde smo. Isuviše puta smo se pred Evropom pokazali u rđavom svetlu. Nedostojnom, ratobornom, nepouzdanom. Isuviše puta je u naše ime korišćeno licemerstvo, obmana i laž. Isuviše puta smo obećavali, pa nismo ispunjavali obećano. To je razlog zašto Evropljani misle da mi bolje od ovog što imamo, ne zaslužujemo. Jednostavno, prokockali smo njihovo poverenje. Nije ni čudo.

Mi, u znatnom broju, i dalje robujemo novokomponovanom nacionalizmu iz prethodnih vremena. Biće da takva naopaka predstava o samima sebi predstavlja većinu i među onima što su protiv aktuelne vlasti i njenog predvodnika. Mi, očito, lekciju nismo naučili. I ne želimo da je naučimo. Evo još jednog evropskog rezona o nama:

„Sigurnija nam je autokratska vlast koju kontrolišemo, nego nekakva nacionalistička klika koju ne kontrolišemo. Kad ovaj od nas kupi ‘rafale’ i papreno ih plati, mi ne brinemo o njihovoj upotrebi. Ukoliko bi ih se domogao neko nekontrolisan, moglo bi biti ozbiljnih problema. Ovaj svojom čvrstom rukom drži sve dizgine i ne dopušta nikakav nepredviđen eksces. A sa ovima što stoje nasuprot njemu, ne znamo na čemu smo.“

Činjenica je, i to neoboriva, da su Srbi već nekoliko decenija viđeni u civilizovanom delu sveta kao „loši momci“. Svidelo nam se ili ne, tako je. Da li je to pravedno ili ne, irelevantno je. Uslov spoljašnje pomoći i podrške zavisi od promene ovog uverenja. Bez toga Evropu i Evropljane nećemo pridobiti. Uzgred, niko nam ne brani da se izolujemo, evropskog puta odreknemo, i nastavimo kao guske u maglu.

„Nebo nema miljenika“ glasi naslov jednog Remarkovog romana. Ni zemlja nema miljenika, usuđujem se da dodam.

Problem sa autoritarnošću u Srbiji je naš problem. Nije evropski. I ne treba da bude. Nije logično, priznaćeš poštovani čitaoče, da je strancima više stalo do naše demokratije od nas samih. Ukoliko, ponavljam, milion i osam stotina hiljada ljudi zaista podržava ovaj režim i njegovog jedinog vlastodršca, onda je greška u nama. Moraćemo da batalimo takav, po sebe poguban, pristup, inače smo sami krivi za stanje u zemlji. Isključivo mi.

Ne može medijska indoktrinacija biti odgovorna za sve naše nepromišljenosti. I koještarije koje prihvatamo. Ne može ni siromaštvo. Neodgovorna vlast – neodgovoran narod. Može tako, ali tad padaju nadstrešnice i ubijaju nedužne ljude. Naše sunarodnike. I padaće ponovo. Nažalost.

Ej, milion i osam stotina hiljada glasača! Milion i osam stotina hiljada odraslih! Milion i osam stotina hiljada nečijih roditelja! Punoletnih što odlučuju o budućnosti Srbije. A ne vide dalje od svog nosa. Svog plota. Svog mizernog interesa. Prodaju veru za večeru, kad moram da kažem.

Možda Evropljani prema nama nisu najdobronamerniji. Možda kod njih ima nenaklonjenosti i neraspoloženja. Možda i trun zlobe. Dočim, ima i mnogo tačnog. Samo što nam se ta slika ne sviđa.

Moramo mi da se menjamo pre no što budemo u stanju da menjamo Srbiju. Moramo menjati svoje nazore, shvatanja, kriterijume, načine ponašanja, pogled na svet. Moramo se izvlačiti iz primitivizma i oslobađati se predrasuda. Moramo se emancipovati i produhoviti. Moramo se civilizovati i samodisciplinovati. Moramo se…

Ogroman je posao pred nama. O nama. U nama. Oko nas.

Kad se dogovorimo u kakvoj državi želimo da živimo, napravićemo odsudan korak unapred. Kad se saglasimo o poštenim i fer izborima, izbori će dobiti svrhu i smisao. Kad odlučimo da budemo Evropljani, evropske dveri će nam se same otvoriti.

Dotad ćemo tavoriti… I tonuti sve dublje u neslobodu. Hoćemo li to? Mislim, stvarno?

Prestrog sam, poštovani čitaoče? Biće da jesam. Ama, moram. Neko mora.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.