U vrtlogu neznanja i zabluda

Intelektualna scena, čak i ona univerzitetska i akademijska, nam se srozala na najniže grane. Ocene se daju olako, neutemeljeno i, najčešće, na osnovu predrasuda. Upotrebljavaju se pojmovi za koje se ne zna tačno značenje uz gomile inostranih reči i izraza neretko pogrešno shvaćenim. Šta sve čovek mora da sluša i iz kakvog misaonog galimatijasa treba da zaključuje? Nije ni čudo što nam je narod zbunjen i ometen, kad nam je ovakva tzv. elita, običan svet nam je još koliko-toliko trezven i uravnotežen.

Naravno, vlastodržačka strana u gluposti prednjači. Ona je sebi prisvojila monopol na glupost. Njen neprikosnoven čelnik prvi, ostali za njim kao pačići. Ponavljaju unedogled, verglaju ukrug, takve apsurdnosti, neretko maliciozne, ali uvek tupave.

I, razume se, svaki put u svom interesu. Ono što on kaže, to je najpametnije i najistinitije. On je nepogrešiv, ispravan i odan narodnim interesima. On jedini poznaje istinu i spreman je na trpljenje zbog toga što je javno izgovara.

A, ustvari, upravo je on naša vodeća neznalica. Od te bazične neukosti, proizilazi i njegova frustracija i njegova inferiornost i njegova zloba. NJegovi protivnici su najgori ološ što je ikad ovom kuglom zemaljskom hodio, samo je on genijalan. Stranci ni o čemu pojma nemaju, pogotovu pojma nemaju kad ga kritikuju, a on je i najveći graditelj i najobjektivniji arbitar.

Ko nema osećaj za samospoznaju, ko sebe ne vidi u realnom ogledalu, ko o sebi najstrožije ne sudi, ko uobražava sopstvenu veličinu, taj je u svojoj umnosti vidno limitiran. Oni njegovi pačići nisu vredni pomena. Kod njih se lični uspeh meri apsolutnom lojalnošću. Uskogrudost – povišenim tonom i nekontrolisanom vikom. I kod njega i kod njih, uvreda, i psovka su omiljene stilske figure. Znanje im je ravno nuli. Mišljenje – bolan proces.

No, nažalost, stvari nisu drastično bolje ni na onoj drugoj strani. Na onoj strani što je bar formalno, i verbalno, protivna aktuelnom režimu i njegovoj perjanici. I tu škripi gotovo na svakom koraku. I tu vrvi od predubeđenja, iskrivljavanja činjenica, nategnutih tumačenja, pobrkanih pojmova.

Jedni se zaklinju Miloševiću, drugi hvale titoizam. Oba poretka nesporno nedemokratska. Autoritarna i autokratska. Oba izrazito opresivna i nasilnička. Uporedo s tim, i jedni i drugi se predstavljaju kao demokrate, insistiraju na ljudskim pravima, vladavini prava, nepartijskoj državi. Otkrivanje u kom logičkom lancu rasuđivanja uspevaju da povežu nepovezivo, očigledne suprotnosti i uzajamno isključive političke sisteme, prevazilazi moju sposobnost spekulativne kontemplacije. Alž zazvučah visokoparno. Jelž da poštovani čitaoče? Umem i ja kad hoću. Ume svako.

Vidim i čujem, skoro svakodnevno, kako se naši dični profesori univerziteta gađaju terminom – neoliberalizam. Iz njihovih nastupa, dočim, nikako ne razabrah šta taj termin uistinu znači, to jest šta se pod njima podrazumeva.

Pretpostavljam da se misli na savremena politička ustrojstva u zapadnim zemljama.

Međutim, s tim pojmom ima nekoliko nezgodnih problema. I semantičkih i suštinskih, i ideoloških. Da bi se govorilo o „neoliberalizmu“, neophodno bi bilo definisati ga kako bismo znali o čemu je reč.

Prefiks „neo“ („nov“) ukazuje na to da je nekad postojao sistem pod nazivom „liberalizam“, da je onda prestao da postoji i da se ponovo pojavio posle izvesnog protoka vremena. Nije jasno ni kad je taj originalni „liberalizam“ postojao, ni kad je nestao, ni kad se obnovio.

Nije jasno ni to, misli li se na ekonomski liberalizam ili na politički ili, može biti oba? Misli li se na liberalizam Adama Smita, Rikarda, Mengera i fon Mizesa ili se misli na DŽona Loka, Stjuarta Mila, Karla Popera i Rejmon Arona?

U temelju ideje „liberalizma“ stoji princip individualne slobode. Da li kritičari (neo)liberalizma imaju nešto protiv tog principa i, ako imaju, čime bi ga zamenili?

Najzad, kako se može govoriti o „neoliberalizmu“ u današnje vreme sa tako zahtevnim i proporcionalnim sistemima oporezivanja? U zapadnom svetu se, prosečno plaća porez između 33 i 50 odsto od ukupnih prihoda, s tim što se procenat poreza uvećava u odnosu na zaradu.

Najglasniji anti-neoliberali kod nas su, istovremeno, i pobornici Srbije u članstvu Evropske unije. Kako ta dva oprečna stava idu uporedo, nije mi sasvim jasno. Nije, jamačno, ni tebi, poštovani čitaoče. Ili grešim?

Itd, itd, itd.

Biće da kod kritičara „neoliberalizma“ preteže ideološka pripadnost nad naučnim pristupom. Drugim rečima, politička pristrasnost ispred naučne studioznosti.

Kvalifikovana debata o zapadnim demokratijama u sadašnjosti više je nego dobrodošla. Ovo se po sebi razume. Vodi se i tamo, mogla bi se voditi i ovde. Ali, jedna ozbiljna, potkovana, uravnotežena debata. A nje nema ni o situaciji u Srbiji, nekmoli o stanju u razvijenom svetu. Od toga smo, čini se, miljama daleko.

U današnjoj Srbiji rusofilstvo je sinonim za idolopoklonstvo Vladimiru Putinu. Patriotizam je drugo ime za slugeranjstvo Donaldu Trampu. A evropejstvo se poistovećuje sa levičarstvom. Jednako kao što je antifašizam postao eufemizam za komunizam, a nacionalizam opravdanje za zločin.

Knjigu u šake, dame i gospodo intelektualci i poluintelektualci. Knjige su jedini lek protiv predrasuda, predubeđenja i samozavaravanja. Taj nam je lek potrebniji od hleba nasušnog.

„Ispeci, pa reci“, glasi stara srpska mudrost. Podsećanja radi. I tebi, i meni, poštovani čitaoče.

P. S.

Izraz „neoliberalizam“ skovao je nemački sociolog i ekonomista Aleksandar Rištov davne 1938. Vezuje se za administraciju Ronalda Regana u SAD i vladu Margaret Tačer u Velikoj Britaniji tokom osamdesetih godina minulog stoleća. Najznačajniji autori „neoliberalizma“ su Austrijanac Fridrih Hajek i Amerikanac Milton Fridman, obojica Nobelovi laureati za ekonomiju. Prvi 1974, drugi 1976.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.