Uoči praznika – Anno Domini 2026.

Znamo li odgovore na ova pitanja? Ili mislimo da nam ti odgovori nisu važni? Možda nam je lepše i lakše živeti u neznanju? Kao muve bez glave. Možda volimo proslave i slavlja, provoda radi bez razloga i smisla? Možda, najposle, ova nenormalnost, kao i mnoge druge nenormalnosti, predstavlja našu normalnost?

Duboki su koreni naše nacionalne zbunjenosti. Pobrkanosti. Smetenosti. Naopakosti, kad moram da kažem.
Ova su pitanja, naravno, samo povod za razmišljanje. I preispitivanje. U potrazi za izgubljenim vremenom, Prustovskim rečnikom. Za izgubljenim kontinuitetom. I putokazom.

Nikako da se otrgnemo iz kandži pogrešnih dilema. Pogrešnih i bemislenih. Evropa, da ili ne? Demokratija, da ili ne? Vladavina prava, da ili ne? Odgovornost vastodržaca, da ili ne? Individualna sloboda ili nacionalni interes? Emancipacija ili teritorija? Konačno, istina ili laž? Realnost ili obmana? Iluzija ili činjenično stanje?

Za nekoliko dana ćemo zakoračiti u drugu četvrtinu dvadeset prvog veka. Bez odgovora. Bez odluka. Bez saznanja. U bezvazdušnom prostoru. Bez oslonca, pravca i ideje.

Kao da nam više ništa ne smeta. Kao da nas ništa više ne može otrezniti i pokrenuti na masovan, kolektivan, iskorak iz ove žabokrečine, iz ovog živog peska, iz ove kaljuge, što nas ka dnu vuče.

Batrgaju se pojedinci, grupe, ali većina naroda ostaje pasivna. Ravnodušna prema sopstvenom propadanju. Sleganje ramenima umesto dela. Napora. Pokušaja. Bez istinske volje. U uzaludnom čekanju da se nešto desi samo od sebe, da neko drugi obavi posao, da se spasilac pojavi povede Srbiju. A mi ćemo ga bodriti, za njega navijati i stajati po strani. Ukopani, nepokretni, neodlučni.

Intimno, hteli bismo boljitak, ali ne bismo da se vlastima zamerimo. Hteli bismo jednakost i pravdu, ali da nam je vlast na poslužavniku daruje. Hteli bismo blagodet i blagostanje, ali da nam s neba padne. Svesni smo svemoći vlastodržaca, ali smo neraspoloženi da joj se suprotstavimo.

No, na našu žalost,stvarnost je nemilosrdna. Pretekli su nas Slovenci i Hrvati. Rumuni i Bugari. Sad nas pretiču Crnogorci i Albanci. Ko će nas sledeći preteći?

Ne radi se o pukom članstvu u Evropskoj uniji. Radi se o ukupnom napretku ovih naroda i njihovih država. Evropska unija je svoejvrstan lakmus-papir. I velika šansa. Ne prepoznajemo je? Ne želimo je? Ne sviđa nam se? Mislimo da će nam van nje biti bolje? Izvini, poštovani čitaoče, to nije stav. To je traženje utehe. Uljuljkivanje. Izbegavanje suočenja sa sobom. Nije čak ni alibi. Samozavaravanje.

Zemlja nam je u potpunom rasulu. Totalnom. Celokupnom. Sve se izvrglo u vlastitu negaciju. Pravosuđe u anti-pravdu, policija u kriminal, vlastodršci u zloupotrebu. Predsednik u nasilnika. Prosvetari, lekari, novinari, u haos. Studenti u buntovnike. Neposlušni u otpadnike. Slobodoumni u ugroženu vrstu.

Pismenost iskorenjena. Poštenje prokaženo. Samilost umrtvljena. Nacija izgubljena. Pamet nepostojeća. Vizija s koprenom.

Tako dočekujemo Novu godinu za koju ne znamo čemu služi i razlog postojanja. Biće veselja i pijanki. Biće čestitanja i celivanja. Biće poklona i razmetanja.

Zapitamo li se, poštovani čitaoče, a čemu se nadamo? A čemu radujemo? Šta jedni drugima čestitamo? Imamo li se čime pohvaliti? Na osnovu čega gajiti optimizam?

Da li opravdavamo ruski rat protiv Ukrajine? I u krajnjoj konsekvenciji, da li smo odlučni da zarad lojalnosti Rusiji, trpimo američke sankcije? Ako jesmo, onda se nemamo za šta buniti. Ako nismo, preduzmimo neophodne poteze i zaštitimo sebe. Kad već dosad nismo. Presecimo. Prelomimo. Možemo li? Umemo li? Smemo li?

Mnogi među nama, za pare će sve učiniti. Pristaće na svako poniženje, brukanje, nečasnost, za „adekvatnu“ novčanu naknadu. Nekoliko crvenih ili kamaru evra, svejedno. Trgovina sopstvenošću su oba. Razlika je u ceni.

„Dobro me plati i biću tvoj. Može i u naturi. Daj šta daš.“

Prodajemo se, u znatnom broju, za asfaltiran drum, televizor ili bojler. Za ma šta.

„Samo davaj i imaš me. I mene i moj glas.“

„Uzmi koliko ti se prohte, otmi i razruši, ali nešto i meni udeli.Šta god i koliko god. Smilostivi mi se i biću ti veran do groba. I posle groba.“

„Poginuli ljudi pod nadstrešnicom? Korupcija, osionost, nebriga? Za to me pitaš? Ja tu ništa ne mogu. Hvala Bogu, nije stradao niko moj. Nesreća, baksuz, maler. Jbg. Negoooo, ima li u tome neke vajdice i za mene?“

Kosovo ne damo, a jasno nam je, poodavno, da je izgubljeno. Kosovo je srce Srbije. To tvrdi vlast, i nabeđeni patrioti uz nju, to kažemo i mi. Iako ne verujemo. Iako znamo istinu. Srebroljupstvo svakako. „Bravo, majstore, ti si pravi Srbin.“ Istinoljupstvo, nikako. „Fuj, bljak, odvratni izdajniče. Treba te satrti. I zatrti ti seme izdajničko, mater ti…“

Postoji u Srbiji i ona pobunjena manjina. Postoje i oni što se ne povinuju i odbijaju. Oni što se protive i protestuju. ONI ŠTO ŽELE Evropu, demokratiju, slobodu, pravdu, poštenje. Oni što traže odgovornost i podnošenje računa.
Koliko ih je?

Milion, milion i po? Videćemo. Mogu li pobediti? Nisam siguran. Ali sam siguran u jedno. Bez pobede te Srbije i temeljnog preobražaja nema nam svetlije sutrašnjice.

Prst na čelo, poštovani čitaoče. Prst na čelo.

Srećna ti Nova godina, 2026. od Hristovog rođenja (to jest, cirkumcizije) po gregorijanskom kalendaru.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.