Utukom na utuk

Uzaludna nam je pusta nada. Režim ne uzmiče ni za jotu. Srpska realnost ubija svaki optimizam.

Ovo, naravno, ne znači odustajanje od borbe. Ovo znači imperativ žešćeg otpora. Ako nam je cilj slamanje aktuelne vlasti, moraćemo jače. I odlučnije. I masovnije.

Namera im je odavno jasna. Sad je i sasvim ogoljena. Celokupan državni sistem se mora njima podrediti. Apsolutna poslušnost i apsolutna disciplina. Na nišanu im je, očito, pravosuđe. I ona šačica ljudi u tužilaštvima i sudovima što se još stidljivo otimaju njihovoj samovolji i kapricu, treba da bude neutralisana. Ili odstranjena. Maligno, stara je istina, lako i brzo zaražava zdravo.

Izbor koji nudi režim posve je prost: Ili povinovanje ili odstrel. Ili rukoljub ili zbogom. Izvolžte, birajte, slobodno.
Kad ćemo konačno shvatiti da sa ovom vlašću nema dogovora? Nema kompromisa. Nema date reči. Za današnje vlastodršce svi su neistomišljenici krvni neprijatelji. Oni koji su politički aktivni, najgori su.

Zašto?

Odgovor je pasuljaran. Zato što takvi ugrožavaju njihov opstanak na vlasti. A oni bi da vladaju večno. I vladaće ukoliko ne budu demotivisani energičnim delovanjem njihovih protivnika. Dosadašnje taktiziranje, nadmudrivanje, nadgornjavanje, neće dati poželjan rezultat. Ni uverenje kako će parlamentarni izbori, u datim uslovima, biti šansa za pobedu opozicije. Kad kažem opozicija, mislim na sve one suprotstavljene aktuelnom režimu i njegovom prvom čoveku.

Vidimo da su oni gotovi na sve. Dovodiće svoje lojaliste na ključne položaje. Menjaće zakone kako bi učvrstili svoju vlast i kontrolu. Primenjivaće silu kad god im j potrebno. Neće se ni na kog, i ni na šta, obazirati.

Do mišljenja Evropske unije stalo im je kao do lanjskog snega. Do vapaja slobodnih pojedinaca takođe. Na bilo kakvu i bilo čiju kritiku, potpuno su imuni.

Dokle ćemo sanjati marele, što rekli naši stari. Dokle ćemo verovati da se redovnim sredstvima i političkim mehanizmima išta u Srbiji može učiniti? Dokle ćemo se iščuđavati i iznenađivati? Dokle ćemo analizirati? I kukumavčiti.

Dokle ćemo ponavljati:

„Pa, to je nedopustivo!“

„Pa, to je nedozvoljivo!“

„Pa to je strašno, užasno, grozno!“

„Ju, ju, ju…“

Biće strašnije, užasnije, groznije. Dobar ti stojim, poštovani čitaoče.

Srbija nije demokratska zemlja. Što pre to shvatimo, što pre ovu činjenicu usvojimo i postanemo je svesni, brže ćemo redefinisati načine i pravce borbe.

Mnogi su najavljivali kako predsednik države neće odobriti nedavno donete pravosudne zakone. I šta bi? Potpisao je, ne trepnuvši. Razume se da je potpisao, kad ih je on i smislio. U njegovoj samodržačkoj uobrazilji, i ovakvo klimavo tužilaštvo za organizovani kriminal se mora ukrotiti. Zarobiti. Podvesti pod pojačan nadzor. NJegov, lični i direktan.

To tužilaštvo, primećujem, bavilo se raznim predmetima, uključujući i pet tona marihuane, u Konjicu, ama optužnicu za pad nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu nije podiglo. Prođe petnaest meseci od te jezive tragedije i ništa. Oba osumnjičena ministra puštena su i iz kućnog pritvora zbog isteka roka. Dok dlanom o dlan, eto ih na slobodi. Uskoro će ih, sva je (ne)prilika, predsednik Srbije abolirati od krivične odgovornosti. Jer aboliranjem njih on abolira sebe. Tako je bilo u prethodnim slučajevima, tako će biti i u buduće. Potpisujem.

Zaluđujemo se iluzijom o normalnosti. Obmanjujemo se i lažemo. Srbija, ovakva kakva je, živi o nenormalnosti. Teškoj nenormalnosti. Patološkoj, usuđujem se reći.

Nisam siguran da većina njenih građana iskreno želi normalnu Srbiju. Odveć smo se navikli na nenormalnost. Htedoh da napišem izopačenost, pa se predomislih. Srećom.

Mi, u većini, više i ne znamo šta je normalnost. Zaboravili smo, izbledela su sećanja. Ne znamo da li bismo se u normalnosti snašli. Ako ništa drugo, nenormalnost nam je poznata. I u njoj nekako preživljavamo. Da, izgubili smo dostojanstvo i samopoštovanje. Izgubili smo čast i ispravnost. Izgubili smo veru i Boga se odrekli. Ali, opstajemo. Od danas do sutra. Od nemila d nedraga. Od šanka do šanka, stihom jednog slovenačkog pesnika.

Može i tako, ne sporim. Možemo dići ruke i predati se. Možemo se pomiriti sa stvarnošću i proglasiti je za neumitnost.

Možemo i dalje tražiti preče puteve, pristajati na poniženja, činiti stvari nedostojne, baviti se onim čime se čestit čovek ne bavi. Možemo se prepustiti ovom pogubnom talasu da nas nosi u nedođiju. I bezdan. I ledinu. Možemo i da zanavek kapiju zamandalimo. Možemo, niko nam ne brani. Niko nas ni spasavati neće.

No, budućnost će nas stići kao osvetnik. Ako ne nas, našu decu sigurno. Ovu decu što su se pobunila. I onu mlađu od njih. Račun Mefistu se mora platiti. Pitajte Geteovog Fausta. Potanko će vam o toj đavoljoj raboti sve ispripovedati.

Srbija je u okovima. Talac autokratije i autoritarnosti. Žrtva manipulacija i neistina. Jeste, definitivno i neopozivo.

No, to nam ne sme biti alibi. Ni alibi, ni izgovor. Lanci se kidaju, gospodar se svrgava, sa mračnjacima se razračunava. I sa mračnjacima i sa mračnjaštvom. Zablude se razbijaju. Greške se ispravljaju, ogrešenja ispaštaju. Ispaštaju i opraštaju.

Zar smo od naroda ponositog i hrabrog, postali narod u paničnom strahu od pomrčine? Zar smo od srpskog slobodarstva spali na srpsko podaništvo? Zar smo toliko gori od svojih predaka? Oni su svoje vladare s vlasti svrgavali čim su ti vladari javne interese gazili i vlast uzurpirali. Skidasmo onomad i knezove i kraljeve. I Karađorđeviće i Obrenoviće. U neprekidnoj čežnji za slobodom.

A i Miloševića smo smogli snage da stroborimo. I njega iz istovetnog razloga. Istovetnog motiva.

A danas?

Pezimo i skute nosimo jednom mediokritetu. I njegovim mediokritetčićima. Onima koji ni za osnovnu školu nisu.

Polupismenima i poluusmenima. Onima koji jedino umeju da zgrću, otimaju i prisvajaju narodno. Da pune džepove, bahate se i svojim bogatstvom razmeću.

Pred takvima obaramo glave i gledamo u zemlju?

E, moj brate, Srbine. I sestro, Srpkinjo!

Može li se niže pasti i više poniziti? Da li baš svako u Srbiji ima cenu za koju ga je mogućno kupiti? Osim ove omladine koja do te kušnje još stigla nije?

Nije li nam bar malčice neprijatno gledajući sa strane kako nam silnici rođeno potomstvo do krvi tuku? Prebijaju i nad njim se iživljavaju.

Ili smo i na to oguglali?

Ima li bednije izreke od one, sve popularnije:

„Veži konja gde ti gazda kaže“?

Umesto da tog gazdu, onako sočno srpski, oteramo u majčinu.

(Moje usrdno izvinjenje poštovanom čitaocu zbog napisane vulgarnosti. Priznajem, ne odoleh.)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.