Vladavina kriminalaca

Umesto države, institucija, imamo bandu zločinaca. Osuđenih prekršilaca zakona, bivših robijaša, krivično gonjenih koji šenluče po celoj zemlji i rade što im je volja. NJih sluša policija i njima je podređena. NJima se povinuju i sudije i tužioci. Od njih zazire pošten svet. Ko ih nervira, ko im se ne sviđa, koga ne podnose, taj je u ozbiljnoj opasnosti. Oni tuku, privode i hapse. Oni prete i zlostavljaju. Oni su neformalna, ali najrealnija, vlast. Razularena horda beslovesnih primitivaca sa decenijama provedenim u zatvorima. Ili pomilovanim za krivična dela u znak zahvalnosti za odanost režimu.

Nisu tu iz ubeđenja. Ni iz ubeđenja, ni zbog ideologije. Tu su zato što su plaćeni. Bogato nagrađeni za uterivanje straha običnom građanstvu, neposlušnim pobunjenicima i nezavisnim medijima. Svakom protivniku i kritičaru aktuelnog režima. Oni su najvulgarnija, najprizemnija, najmizernija, verzija negdašnje „Pretorijanske garde“. Podsećanja radi, Pretorijanci su umeli i da se suprotstave rimskim imperatorima. Kaligulin primer iz 41. godine ili pretorijanska dražba za carski tron 193.

Ovih ovdašnjih ima u uniformama, ima ih u civilu. Ima ih u državnim organima, ima ih na ulici. Ima ih svud i svukud. Zavode strahovladu i teror. Oni su patrioti i branioci nacije. Oni su isukani mač režima. Oni su režimska uzdanica i režimski oslonac. Oni su srž režima. NJihov vrhovni komandant, njihov jedini komandant je, nažalost i na sramotu, sam predsednik Srbije. Jednom, u skorijoj istoriji čovečanstva, takav zlokobni fenomen je već postojao. I zvao se „Šucštafel“, poznatiji po skraćenici – SS. Na čelu mu je bio izvesni Hajnrih Himler, a osnivač i glavni pokrovitelj, takođe izvesni, Adolf Hitler. Valjda pamtimo kako se taj istorijski poduhvat završio. Kakvu je tragediju doneo čitavom svetu i koliku katastrofu nemačkom narodu. Nacionalnu katastrofu i zločinački beleg.

Od ove ovdašnje verzije SS-a, srećom, ne preti opasnost kugli Zemljinoj, ali smo im mi stavljeni na milost i nemilost. Nad nama se iživljavaju svakodnevno i bestijalno.

Nisu oni samo uličari. Nalaze se i u svim javnim službama, među tzv. poslovnim ljudima, u medijima, na univerzitetima. Neki s diplomama, lažnim ili pravim, neki s kriminalnim dosijeima, dužim ili kraćim. Zajedničke su im tri krilatice: lojalnost, nasilništvo, protivzakonitost. Lojalnost, to je ustvari eufemizam za idolopoklonstvo. Kome? Vrhovnom vođi, naravno.

Vidim, priprema se i podvođenje vojske njegovom autoritetu. Tako joj i treba. Vojska uporno mutavi i pravi se mrtva prema svoj grozoti što se u Srbiji događa. Gleda svoja posla. E, sad će morati i da celiva skute vrhovnom vođi. Stičem utisak da joj neće teško pasti. Odavno tamo nema ljudi s kičmom. Sa stavom i integritetom. I tamo su privilegije i privilegijice milije od vojničkog ponosa. Džep od dostojanstva. Oficirski čin nije jemstvo čovekovog karaktera. Nikad nije ni bilo. Retki su generali s težinom. Vojvoda srpske vojske nema već stotinu godina. Onih što su umeli i smeli krunisanoj glavi da se suprotstave i protivreče. Jedan je Živojin Mišić. Ovi današnji u odnosu na njega su kepeci. Patuljci. Liliputanci.

Rekoh i ponavljam – vladavina kriminalaca. Sunovrat Srbije.

Nad jednim pitanjem, dočim, ostajem zamišljen. U odsustvu pravog odgovora. Onomad, u novembru 2001, protiv legitimne vlasti pobunila se infamna Jedinica za specijalne operacije. Zauzela je autoput u punoj ratnoj opremi. Tadašnji premijer, očito s nedovoljnom moći, otišao im je na noge pristajući na njihov ultimatum.

Danas, policijske starešine listom i bespogovorno prihvataju predsednički diktat. Bez otpora se povinuju njegovoj samovolji, bivaju premeštani, ražalovani ili penzionisani. Nema protivljenja, nema protesta, nema odbijanja. Nema čak ni javne kritike.

Moje je pitanje – zašto? Koji je razlog što je Zoran Đinđić bio prisiljen na popuštanje pred onima što su mu bili podređeni i odgovorni, a ovaj aktuelni uspeva da sa svojim podređenim radi što mu se prohte? Drugim rečima, zašto je Đinđić bio slab premijer, a Vučić svemoguć predsednik? Ko i na osnovu čega u ovoj zemlji odlučuje ko će biti slab, a ko će biti jak? Čija će se reč ignorisati, a čija će se poštovati? Protiv koga će se buniti i koga je slobodno ucenjivati, a ko je neprikosnoven i neupitan vlastodržac?

Ko je u Srbiji vlast nad vlašću? Ko Srbijom, iz mračne senke, vedri i oblači? Odlučuje o našoj sudbini, budućnosti, životu i smrti?

Indikativna zagonetka, zar ne, poštovani čitaoče? Možda i jeretička?

Teorija zavere? Uobraženje? Paranoja?

Ne isključujem. Verovatno jeste. Najbezbolnije bi bilo da je problem u meni.

No, koji bi, u tom slučaju, bio odgovor na moje pitanje?

I sutra, kad se formalna vlast u Srbiji promeni, hoće li se ponoviti scenario iz vremena Zorana Đinđića? Hoće li opet demokratska vlast biti mrtvo slovo na hartiji? Ako ne eksces, onda ikebana? Ili do toga nikad više neće ni doći? Lekcija s početka dvehiljaditih je naučena. Neće se ponoviti. Karte su podeljene, zna se pobednik, zna se saučesnik, znaju se protagonisti. Znaju se gledaoci. Znaju se i žrtvovani. Svima i svakom je uloga dodeljena. Neko ju je dodelio.

Pogodba o Srbiji je postignut. Određen joj je pravac i put. Način vladanja, prioriteti, istorija, svest, sistem vrednosti. Još odavno. Ona je upravo onakva kakva treba da bude. U interpretaciji i realizaciji onih što joj, iza scene, kroje kapu.

Ovo ni na koji način ne abolira predsednika Srbije. On je najodgovorniji, najkrivlji, za sve zlo i naopako u ovoj zemlji. NJemu je sve poznato, on je vinovnik i naredbodavac. Ako nije autor, sigurno je kolovođa. Ako nije ideolog, nesporan je zapovednik. Ubeđeni zilot. Zagriženi partijac. Podao i osvetoljubiv. Pakostan i maliciozan. Idealan kandidat. Savršen izbor. Nema podesnijeg ni korisnijeg. To je to.

Hoćemo li se, kao narod, ikad opasuljiti i višedecenijsku koprenu skinuti s očiju? Ili je ovo puko i jalovo Protićevo buncanje? Zlonamernik bi rekao blebetanje.

Kamo lepe sreće.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.