Zadatak za 2026. godinu: tri koraka od sedam milja

Nema više pogleda unazad i vajkanja nad propuštenim prilikama. Nema više smisla razmišljati o tome šta bi bilo da je bilo. Čas je za pripremu akcija koje predstoje. Nailaze. I približavaju se velikom brzinom.
Dakle, rekoh, tri koraka. Svaki teži od prethodnog. Svaki sudbonosan. Svaki jednako značajan. I nezaobilazan. Nije ih teško prepoznati, ali će biti veoma teško napraviti ih.

Zato, poštovani čitaoče, krenimo redom.

Prvi korak, očekivano i predvidljivo, podrazumeva pobedu na parlamentarnim izborima. Ako ih bude. Poznato je šta sve treba učiniti da bi se do tog rezultata došlo. Sinhronizovanje svih političkih činilaca protivnih aktuelnom režimu i vladajućoj partijskoj strukturi. Striktna i delotvorna kontrola izbornog postupka. Pametno osmišljena izborna kampanja. Već viđeno i više puta provereno. Vlast će, i to znamo, upotrebiti apsolutno sve svoje resurse i primeniti svaku zloupotrebu ne bi li proglasila izbornu pobedu. Raniji parlamentarni izbori i nedavni lokalni o tome ubedljivo svedoče. Nauk bi morao biti da su, uprkos junačkoj borbi, svi ti izbori izgubljeni i da je vlast ostala neokrnjena. Možda malo zaljuljana, ali se svukud održala. Vlast će, ponavljam, biti spremna na sve.

Pogoršan međunarodni položaj režima može pomoći njegovom slamanju, no neće biti presudan. Može čak biti i kontraproduktivan utoliko što se ovdašnji vlastodršci neće obazirati na spoljašnje poruke i reakcije. Biće pušteni i sa tog poslednjeg lanca što ih je koliko-toliko dosad zauzdavao.

Mogućno je da se posegne i za poništavnjem izbora u slučaju negativnog ishoda i nepovoljnih brojki. Ne sme se prenebregnuti, niti olako shvatiti, režimska dominacija nad svim javnim institucijama, to jest to što će, ako bude neophodno, te institucije stopostotno biti na strani režima i služiće ostvarenju njegovog interesa. Po bilo koju cenu.

Nasuprot sebi nemamo samo jednu stranku, imamo čitav politički sistem. Uverili smo se, valjda, u to posle niza prekršaja i protivzakonitosti policije, bezbednosnih službi, sudova i tužilaštava. Oni su, listom, deo režima, njegova poluga i njegov oslonac. Od njih se može očekivati najgore od najgoreg.

Elem, pred nama nisu normalni izbori. Pred nama je svojevrstan izborni rat. Ružan i nemilosrdan. Naš protivnik je ogrezao od vlasti, od nje oboleo, od nje zavisan. Neće je se odreći bez direktnog i ubedivog stava ujedinjenog opozicionog bloka.

Drugi korak je šta se radi po preuzimanju vlasti. Potreban je unapred definisan plan političkih prioriteta zasnovan na trezvenoj analizi zatečenog stanja. Kako obnoviti razrušene državne ustanove, kako vaspostaviti vladavinu prava, kako vratiti individualnu odgovornost, kako razularenu policiju prevaspitati, kako rešiti akutne probleme, kako obezbediti finansijsku stabilnost, kako izaći na kraj sa unutrašnjim otporima u sistemu vlasti, šta raditi u spoljnoj politici… Mora se udariti u srce vlasti, u najmoćnije busije, u najbogatije pojedince. Opasno. Preopasno. Treba ući u osinje gnezdo isprepletanih interesa, kriminalnih radnji i dodeljenih privilegija.

Bez jasne vizije o sutrašnjem danu i sutrašnjim danima, ni izborna pobeda neće biti dorečena. A posao je ogroman. I nezahvalan. I neizvestan. I iznad svega, riskantan.

Treći korak su ljudi koji će pobediti na izborima i koji će iz temelja menjati Srbiju. Nenasilni, ali neustrašivi, jakobinci. Nepokolebljivi, prečišćenih uverenja, pošteni i sposobni. LJudi od formata, od dela, od integriteta.

Ima li ih? Postoje li? Ili bolje, ima li ih dovoljno? Postoji li ih dovoljno? Mogu li? Hoće li? Smeju li? Da li su jedinstveni? Da li veruju jedni drugima? Dele li istovetnu viziju Srbije? Da li su svesni u šta će se upustiti prihvate li da vode Srbiju posle ovih štetočina i ovolikog štetočinstva?

Uhvatiti se u koštac sa ovom nemani. Rvati se sa aždajom razjapljenih čeljusti. Izaći na megdan jačima od sebe.

To mogu jedino oni koji iskreno vole Srbiju. Oni koji je osećaju, doživljavaju, razumeju. Koji čuju damare prošlosti, i dobre i nedobre, i što je vide u svetlijoj sutrašnjici.

Ljudi kojima je Srbija vrednija od vlastitog blagoutroblja. A ljudi su, poštovani čitaoče, kvarljiva roba. Lako kvarljiva. Lako i brzo. Ovde se toga nagledasmo.

Od emotivnosti i sentimentalnosti, velike koristi nećemo imati. Ni od suza, ni od patetike.

Studenti neće moći sami. Mladi i bezazleni, oni misle da mogu. Ama, ne mogu. Niko ne može sam. Za ovaj kolosalan zadatak neophodan je svaki građanin i svaka građanka. Nije trenutak za ekskluzivnost, već za sadejtsvo. Za udruživanje i ujedinjavanje. Za najširi front okupljen i usredsređen na ova tri opisana koraka. Drugačije neće ići.
Kad se nije pokušalo 15. marta prošle godine prečim putem sa tri stotine hiljada „naroda“ u Beogradu, kad tad režim nije pritisnut i od predsednika Srbije zatražena ostavka bez razilaženja dogod se to ne ispuni, sad će taj put biti mukotrpniji. Duži. Sporiji. I što je posebno nepovoljno, zavisiće od volje prvog vlastodržca da izbore raspiše. Već ova okolnost podređenosti njegovom kapricu je loša poruka. Umesto da mi vladamo situacijom 15. marta, sad smo u iščekivanju. I predostrožnosti.

No, šta je, tu je. Za prosutim mlekom ne vredi plakati. Ponavljam, istorija je za naravoučenije. Budućnost je za delovanje.

Iskreno, brine me što mu je dato ovoliko vremena da se na noge dočeka. Da se oporavi od nokdauna u kom se nalazio. Što je od dve lojalne policijske jedinice, zadahijao celokupnim represivnim aparatom. I povrh toga, oformio svoju ličnu paravojsku sastavljenu od siledžija i zločinaca. Huligana i plaćenika. I još jedna bitna stvar. Ni režim, ni njegov kolovođa, nisu ni za jotu ustuknuli. Što je studentski protest bivao masovniji, to je odgovor vlasti bivao drastičniji. I ubitačniji.

Imamo posla sa neviđenim inadžijom. Destruktivnim i pakosnim. Pomilovanja, abolicije, oslobađanja od krivične odgovornosti bez suđenja i pre suđenja, nečasna uloga mnogih tužilaca i sudija u tim rabotama, bezdušnost prema oponentima i neistomišljenicima, uvrede, psovke, prostakluci… Zloupotrebe neslućenih razmera u medijskom prostoru… Pomahnitali su i on i oni. Zato – oprez. Na milimetar smo od otvorene totalitarnosti. Od despotizma i tiranije. Na milimetar. Ne bih isključio ni uvođenje diktature, ukoliko mu vlast bude ozbiljno uzdrmana.

Dakle, zadatak nad svim zadacima u 2026. Odbrojavanje je počelo…

Uzgred, šta reće ovaj pametnjaković, najveći Srbin svih vremena i osvedočeni patriota, gde ono beše ubijen kralj Aleksandar Karađorđević? U Parizu?

Komentar suvišan, a jezik me vuče…

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.