Britanski muzeji se utrkuju da ugoste kontroverznu Tapiseriju iz Bajea

Ovim rečima bi se manje-više moglo opisati ono što se u međuvremenu dogodilo od kraja januara kada su britanski mediji objavili vest da će „Tapiserija iz Bajea“ moći da se vidi u Velikoj Britaniji. Podsetimo, tada je francuski predsednik Emanuel Makron posetio britansku premijerku Terezu Mej a njihova glavna tema je bila Bregzit i odnosi dve evropske zemlje nakon njega. Kao znak dobre volje francuska strana je odlučila da Britancima pozajmi na pet godina jedno od najznačajnijih dela srednjovekovne umetnosti i to će biti da ovo delo, po prvi put od 1945. godine napušta svoju kuću. Pozajmicu je lično odobrio predsednik Francuske, a ovo inače kontroverzno delo se čuva u posebnim uslovima u Muzeju u Bajeu. Jedina kopija identična originalu se nalazi od 1985. godine u Reding muzeju u Engleskoj.

Sada se, kako piše londonski „Evening Standard“, za to da ugosti Tapiseriju bori desetak uglednih umetničkih institucija, ali njih četiri ima najveće šanse za. To su Muzej Viktorije i Alberta, Britanski muzej, Opatija Betl i londonski Tauer. U kojoj god instituciji da bude izložena nema sumnje da će doprineti njenom ugledu. Tapiserija neće napustiti Francusku sve dok se o tome ne donese odluka, a rok za to je druga polovini 2018. godine. Direktorka Muzeja u Bajeu Fani Garbe je kazala kako je neophodno što pre „uspostaviti institucionalnu saradnju sa ustanovom u kojoj će ovo delo biti izloženo pet godina“.

Ova tapiserija je, inače, široka 50 centimetara i duga 70 metara i veoma je važna za Britance. Na njoj su oslikane scene iz bitke kod Hejsatingsa 1066. godine. U istorijama umetnosti i po enciklopedijama se može pročitati da tapiserija priča priču normanske invazije na Englesku. Na jednoj strani, Englesku su branili Anglosaksonci, koje je predvodio Harold Drugi Engleski, a na drugoj su bili Normani koje je predvodio Vilijam Prvi Osvajač. On je polagao pravo na engleski presto, u skladu sa dogovorom koji je imao sa pokojnim kraljem Edvardom. S druge strane, Harold Drugi je bio najuticajniji vlastelin u Engleskoj pa je prenebregao Edvardov i Vilijamov dogovor. Smatrao je da mu engleski presto pripada. Priča o ovom umetničkom delu možda najilustrativnije oslikava komplikovane odnose dve velike evropske sile.

Najraniji zapisi o ovom delu potiču iz popisa inventara katedrale u Bajeu, a samo poreklo platna je i danas predmet spekulacija i kontroverzi. U Francuskoj se veruje da je tapiseriju naručila, a možda i učestvovala u njenoj izradi, zajedno sa svojim dvorskim damama, Matilda Flandrijska, žena Vilijama Osvajača, pa se ova umetnina često naziva i „Tapiserija kraljice Matilde“. Međutim, ozbiljnijom istorijskom analizom došlo se do zaključka da je platno naručio polubrat Vilijama Osvajača, Odo, koji je bio i biskup Bajea. Ovoj tezi idu u prilog tri podatka: na tapiseriji se pojavljuju trojica Odovih ljudi, tapiserija je nađena u katedrali Bajea, koju je sagradio sam Odo i naručena je u isto vreme kada je počela izgradnja katedrale, i završena 1077, kada je katedrala i osveštana.

Ako se pretpostavi da je Odo naručio tapiseriju, onda je isto bilo najverovatnije rađeno u Engleskoj, pošto je Odovo biskupsko sedište bilo u Kentu. Takođe, latinski tekstovi na tapiseriji sadrže mnoge anglosaksonske idiome, a kao i sve postojeće tapiserije iz tog vremena u Engleskoj, rađene su istom tehnikom uz korišćenje istih boja. Budući da su najveštiji majstori u izradi tapiserija onoga doba, kako se veruje bili monasi iz manastira Svetog Avgustina u Kenterberiju, koji se nalazi blizu Kenta, najverovatnija je pretpostavka da su tapiseriju izradili upravo oni.

Tapiserija je ponovo pronađena krajem 17. veka u Bajeu. Tokom francuske revolucije, borci za Republiku su nameravali da ovim platnom prekriju kola sa oružjem i municijom, ali je nepoznati poštovalac umetnosti shvatio njenu vrednost i zamenio je drugim pokrivačem. Napoleon tapiseriju 1803. prenosi u Pariz kako bi mu poslužila kao inspiracija za invaziju na Englesku. Kada je invazija otkazana, delo je vraćeno u Baje. Drugi svetski rat tapiserija je preživela u podrumskom depou Luvra.

Reč je o francuskom nacionalnom blagu koje je tipičan primer anglosaksonske umetnosti.

Tokom novije istorije Britanci su dva puta pokušali da umetninu dopreme u domovinu i to povodom krunisanja sadašnjeg državnog i crkvenog poglavara kraljice Elizabete Druge 1953, ali i 1966. kada se obeležavalo 900 godina Bitke kod Hejstingsa.