Na današnji dan rođen je Dragan Maksimović: Sećanje na glumca i opomena društvu koje i dalje relativizuje mržnju

Dragan Maksimović rođen je 14. februara 1954. godine u Beogradu. Diplomirao je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti i ostvario niz zapaženih uloga u pozorištu, na filmu i televiziji. Bio je član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, glumac prepoznatljivog izgleda, snažne scenske energije i izražene individualnosti.

Publika ga pamti po brojnim ulogama, ali i po tome što nikada nije pripadao glavnom toku estradne slave – bio je umetnik koji je birao, a ne pristajao.

U novembru 2000. godine, Maksimović je u centru Beograda brutalno pretučen od strane grupe skinheda koji su ga, prema svedočenjima, napali zbog njegovog izgleda, smatrajući ga „drugačijim“.

Od zadobijenih povreda preminuo je nekoliko meseci kasnije, u februaru 2001. godine. Njegova smrt potresla je javnost, ali je istovremeno razotkrila sporost institucija i duboko ukorenjenu sklonost društva da nasilje iz mržnje relativizuje – sve dok pritisak javnosti ne postane neizbežan.

Govoreći za Danas, direktorka Inicijative mladih za ljudska prava Sofija Todorović kaže da slučaj Dragana Maksimovića i danas ima snažnu poruku, upravo zato što pokazuje koliko je opasno ćutanje.

„Govori nam da ne smemo da ćutimo na nasilje huligana, a posebno da ne tolerišemo mržnju kao pravo na ‘drugačije mišljenje’, jer odatle sve kreće. Kada nam je to u redu, pitanje je trenutka kada će neko postati žrtva“, ističe Todorović.

Prema njenim rečima, zakoni i kazne sami po sebi nisu dovoljni. „Neophodno je da kao ljudi na to ne pristajemo – ni gestom, ni šalom, ni okretanjem glave kada se nasilje dešava ljudima oko nas.“

Početkom dvehiljaditih, skinhed pokret u Srbiji bio je vidljiv, organizovan i otvoreno nasilan. Danas, kaže Todorović, on više nema istu prepoznatljivost, ali to ne znači da je ekstremizam nestao.

„Moj utisak je da danas skinhed pokret nije posebno vidljiv i to je dobro, ali huligani koji se kriju iza ‘sportskog navijanja’ jesu vrlo vidljivi. Njihovi svetonazori jednako su zasnovani na mržnji, samo je pitanje prema kome“, navodi ona.

Kao primer navodi pokušaje promocije nacističkih bendova i manifestacija koje su u suprotnosti sa zakonima Srbije, a koje su, kako kaže, srećom otkazivane zahvaljujući reakciji aktivista i građana.

Jedan od dodatnih problema, prema rečima Todorović, jeste to što je priča o Draganu Maksimoviću danas gotovo nepoznata mladima.

„Moje mišljenje je da mladi mahom ne znaju za ovaj slučaj. To prosto nije tema o kojoj se razgovara u školama, čak ni na časovima na kojima se obrađuju pojave poput neonacizma i ekstremizma“, kaže ona. Smatra da je to ozbiljan propust, jer su mladi, kako dodaje, spremni da slušaju i razumeju – ali samo ako se sa njima otvoreno razgovara.

Institucionalna reakcija na nasilje iz mržnje ostaje problematična i danas. Todorović podseća da su i u slučaju Maksimovića institucije reagovale tek pod pritiskom javnosti, što se, kako ocenjuje, nije suštinski promenilo.

„Država i dalje reaguje pod pritiskom, a ne po automatizmu. To je veoma ilustrativno. Mržnja se relativizuje kada to politički odgovara, a to ne samo da je oportuno, već urušava demokratski potencijal ovog društva“, kaže ona.

Kao primer navodi kontinuiranu upotrebu pogrdnih termina prema Albancima u javnom govoru, ali i govor mržnje prema mladima i studentima koji protestuju, koji se etiketiraju kao „ustaše“, „balije“ ili „Šiptari“. „To nije suzbijanje mržnje, to je njena normalizacija“, upozorava Todorović.

Iako se često tvrdi da se ekstremizam preselio sa ulice na internet, Todorović smatra da je slika složenija. „Ekstremizam je i na ulici i na internetu. U krajnjoj liniji, on je i u državnim ustanovama, kada vidimo ko sve u njima sedi“, kaže ona, dodajući da algoritmi društvenih mreža svakako igraju važnu ulogu u radikalizaciji mladih, ali da internet ne treba posmatrati izolovano od šireg društvenog konteksta.

Kada je reč o uzrocima jačanja ekstremističkih ideja, Todorović ističe da ne postoji jedan presudan faktor. „To je kombinacija ekonomske nesigurnosti, obrazovanja, političke klime i izostanka jasne osude iz vrha društva“, navodi ona.

Posebno naglašava značaj obrazovanja i učenja nenasilnih praksi, ali i odgovornosti medija, ukazujući na sadržaje na televizijama sa nacionalnom frekvencijom koji često normalizuju agresiju i govor mržnje, uprkos postojećim zakonima.

Dragan Maksimović bio je, između ostalog, simbol različitosti – umetnik koji se nije uklapao u zadate šablone. Na pitanje koliko je danas u Srbiji bezbedno biti „drugačiji“, Todorović odgovara da to i dalje zavisi od toga kakva se različitost ispoljava. „Ne postoji jednako negativan odnos prema svim vrstama različitosti. Granice tolerancije se za neke pomeraju, dok se za druge sužavaju ili ostaju iste“, kaže ona.

Na kraju, govoreći o tome šta društvo danas duguje Draganu Maksimoviću, Todorović ističe potrebu za konkretnim, a ne apstraktnim pristupom toleranciji. „Kada se u školama govori o toleranciji, to ne sme da ostane na meta nivou. Kroz konkretne primere, poput njegovog, mora se objasniti kako mržnja izgleda u praksi i kakve posledice može imati“, navodi ona.

Dodaje i da javni govor mora imati minimum dostojanstva i poštovanja, kao društveni dogovor o crvenim linijama koje se ne prelaze – ne da bi se gušila sloboda, već da bi se branila sloboda svih.

Rođendan Dragana Maksimovića zato nije samo sećanje na jednog glumca, već i opomena društvu koje još uvek nije u potpunosti naučilo lekciju zbog koje je on izgubio život.