Poput dinamita i usijane lave: Ko je pesnikinja Radmila Lazić, koja je odbila da nagradu „Branko Miljković“ primi od gradonačelnika Niša?

Ovako je pisala štampa na engleskom povodom knjige pesama Radmile Lazić „Doroti Parker bluz“ koja je pre 23 godina kada je objavljena prvi put, kako se o njoj govorilo, značila potres u srpskoj poeziji.

Takav potres zbiva se gotovo uvek kada je ova pesnikinja i njena poezija u pitanju, ali nikada, kako je to tačno primetio engleski recenzent, iz samo ličnih već i iz mnogo dubljih ili viših ljudskih razloga.

„Doroti Parker bluz“ prošle godina objavljena je po treći put, a u toj godini, za tada najnoviju zbirku „Život posle života“, dobila je valjda jedinu ovdašnju važnu pesničku nagradu koju do tada nije – onu sa imenom Branka Miljkovića.

Upravo povodom uručenja ove nagrade Radmila Lazić pokazala je još jednom kako se ličnim inegritetom brane etički standardi i uspostavlja moralna vertikala u društvu koje je, odavno posrnulo, na takve kriterijume zaboravilo.

Dok ga na njih nisu podsetili studenti.

A Radmila Lazić je kao svaki istinski umetnik prirodno stala uz njihovu i borbu građana i protiv brutalnog nasilja i represije režima, oličenog itekako u imenima svih onih koji pod ovom vlašću obnašaju neke ključne državne funkcije.

Pa je tako jednostavno odbila da primi nagradu iz ruku niškog gradonačelnika.

„O, ne umem da držim jezik za zubima“, kaže ona u stihu naslovne pesme zbirke „Doroti Parker“.

A rečiti su i drugi stihovi i naslovi ove i drugih zbirki: „Budi opaka kučka“, „Biću opak babac“, „Fuck you too“ ili stih „U vratima je naša noga“ – citat iz pesme Silvije Plat, u pesmi „Novi soj“ o novom „soju“ žena, umetnica, pesnikinja a iz zbirke takođe rečitog naziva „Hulim i potpisujem“.

„Radmila Lazić je jedna od najratobornijih savremenih pesnikinja Istočne Evrope. Ona se ne prenemaže i ne ublažava svoje reči… njeni stihovi su razdirući i moćni…“, napisao je engleski izdavač Radmiline knjige.

Radmila Lazić rođena je 26. decembra 1949. godine u Kruševcu a narednih 11 godine selila se u različita mesta dok nije stigla u Beograd.

„Piše o onome o čemu drugi ćute. Ne čini ono što i drugi, ali je u stanju da učini ono što niko ne bi. Za nju je rečeno da ispisuje poeziju na sopstvenoj koži. Za njenu poeziju da je poput dinamita i poput usijane lave. Da bode poput stršljena i osa“, napisano je o njoj na festivalu Na pola puta.

„Zbog dve proskribovne pesme našla se u Šuvarovoj ‘Beloj knjizi’. Učestvovala je u odbrani ljudskih prava i pesnilčkih sloboda, osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Branila je pesnike osuđene za tzv. neprijateljsku delatnost, pesnika Gojka Đoga i albansku pesnikinju sa Kosova Floru Brovinu. Učestvovala u svim antiratnim akcijama u Beogradu. Napisala je, tim povodom, dve pesme ‘Kriva sam’ i ‘Porteret anonimnog šetača’. Dobila je batine od ‘Obraza’ i fašističke nalepnice na vratima stana“, ispisano je o Radi Lazić na sajtu užičkog festivala.

Vodila je antiratnu prepisku sa Marušom Krese, Bilanom Jovanović i Radom Iveković,objavljenu pod nazivom „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“.

apravila je prvu antologiju ženske poezije „Mačke ne idu u raj“, osnovala je i uređivala prvi časopis za žensku književnost „ProFemina“.

Na engleski prevodio je Čarls Simić.