Restoran Madera je najdemokratskija institucija u Srbiji

Na početku razgovora, koji je više ličio na prijatno kafansko ćaskanje nego na zakazani intervju, popularni Panta uz podršku kvalitetnog italijanskog belog vina, govori o nečemu što nema mnogo veze sa sportom.

– Čudo je ona Madera. Još kao mladić sam počeo da izlazim tamo. Dan-danas uživam u njihovoj bašti. Vremena su se promenila, ali je Madera ostala ista. Tvrdim da je taj restoran najdemokratskija institucija u Srbiji. Kao i nekada, tamo dolaze ljudi iz svih slojeva našeg društva, od vodećih političara i raznih biznismena do sportista, umetnika i običnog sveta… Svi oni u zdravoj atmosferi razmenjuju mišljenja o aktuelnim temama. Mada, postoji velika zabluda da se baš tamo donose velike i važne političke odluke. Istina, priča se o svemu, ima i lobiranja i svakakvih stvari, ali ljudi preteruju kao i obično.

Nedavno ste se učlanili u jednu stranku. Kako vidite trenutnu političku scenu u Srbiji?

– Nažalost, iako često tvrdimo da smo slobodarski narod, to je još jedna zabluda. Turci su nam za tih pet stotina godina usadili da se osećamo i ponašamo kao podanički narod. Činjenica je da smo imali i neke svetle trenutke u istoriji, ali je glavni problem upravo u tome što je podanički narod najpodložniji manipulaciji. Upravo to koriste političari. Evo, kreće predizborna kampanja. Sada ćete videti kako ti istrenirani demagozi obilaze vrtiće, parkove, fabrike… Pa slikanje sa trudnicama, sportistima, radnicima uz more praznih obećanja. I tako ukrug. Od izbora do izbora. Smenjuju se režimi, partije, pojedinci, ali narodu je sve gore i gore.

Šta je potrebno učiniti da bi se stvari konačno promenile nabolje?

– Svaku svoju kolumnu u Danasu završavam rečenicom u kojoj koristim reč „preokret“. To je ono što Srbiji treba, a tako nešto mogu da naprave samo mladi ljudi. Njih čeka budućnost i valjda su oni ti koji treba da odlučuju kakvu budućnost žele. Kad god sedim sa mladim svetom, kažem im „omladino, razljutite se“. Jednostavno, potrebna je neka nova energija i nova snaga. U poslednje vreme sam dosta putovao po Srbiji i prijatno sam se iznenadio kada sam video da momci i devojke više ne razmišljaju o međusobnim razlikama zbog kojih je bilo toliko problema u prošlosti na ovim prostorima. Njima nije važno da li je neko Srbin, Hrvat, Bošnjak, Mađar ili Albanac i ko je kakve veroispovesti. Spaja ih to što žele da im bude bolje. Realno kad se pogleda, među nama u regionu i nema neke razlike. Pa, svi smo mi isti, a ratovi su posledica upravo manipulacije o kojoj sam govorio.

Koliko bi politika trebalo da se meša u sport?

– Sećam se vremena kada je sport bio mnogo drugačiji i kada se sve radilo iz ljubavi. Negde tokom osamdesetih je novac počeo da igra bitnu ulogu u sportu i tada se mnogo toga promenilo. A sada se sve vrti oko para i to je, nažalost, činjenica. Politika i političari moraju biti prisutni u sportu pošto on spada u najbitnije aspekte društva, ali ne na način na koji se to dešava kod nas. Političari bi trebalo da pomognu sportu pošto su uticajni, a ne da koriste svaku priliku da se šlepuju uz uspehe sportista i koriste njihovu popularnost za svoju promociju.

Pominjete novac. Da li su sport i sportisti zaista postali mašina za pravljenje para?

– Pa jesu, nažalost. Ja ne mogu da verujem da je jedan Real spreman da plati 100 miliona evra za običan par nogu. Jasno mi je da je sport komercijalizovan i da sportisti zavise od finansija, ali, po mom mišljenju, mnogo je bitnije srce i u bukvalnom i u metaforičkom smislu. Raduje me kada to primetim kod Novaka Đokovića.

Često ga pominjete u svojim kolumnama. Kako ocenjujete njegovu igru ove sezone i šta očekujete od njega u nastavku karijere?

– Auuuu, pa taj mali je genije. Konačno je oko sebe okupio pravi tim stručnjaka i čini mi se da je vrhunski spreman, i fizički i mentalno. Dopada mi se to što vidim da je izbacio onu „negativnu emociju“ koja ga je pratila tokom karijere. Tu mislim i na negativan uticaj slave, novca i porodice. Fokusiran je samo na igru. Isto to možete videti i kod Federera i Nadala. Zato među njima vlada zdrav rivalitet i tenis je po tome poseban u odnosu na ostale sportove. Ali, imamo mi još mladih genijalaca poput Nađe Higl, Milorada Čavića i drugih. Ipak, u Srbiji generalno postoji problem što ljudi ne umeju da prepoznaju i cene kvalitet, pa bi takvih bilo još više.

Da li vas baš zbog toga više poštuju na hrvatskoj televiziji nego u domaćim medijima?

– Jeste. Često me zovu sa HRT-a da prokomentarišem sportske, pre svega fudbalske aktuelnosti. Oni znaju da prepoznaju stručnost. Pa, koga će drugog da zovu? Da neće možda ove klince koji nemaju veze s vezom, a misle da su zvezde. Zagrebačka i beogradska škola se mnogo razlikuju, nažalost.

Zašto današnji sportski komentatori nemaju taj „šarm i šmek“ koji ste imali vi i vaše kolege poput Dragana Nikitovića, Vladanka Stojakovića, Mladena Delića…?

– Problem je u tome što si nekada morao da učiš zanat. Prvo kuvaš kafu u redakciji, pa te onda godinama šalju na teren kako bi shvatio i naučio šta bi trebalo da radiš. Tako se postaje stručan. A danas svi hoće odmah da se bave komentatorskim poslom. Pa, ne ide to tako. Zato u prenosima bombarduju gledaoce statističkim podacima koje svako može da skine sa interneta, a ne umeju da objasne šta igra bek, a šta krilo, i da na pravi način odreaguju na dešavanja tokom meča. Strašno.

Nekada ste na stadionu Crvene zvezde bili rado viđeno lice. Nakon drugog gola koji su crveno-beli postigli protiv Bajerna i plasirali se u finale Kupa šampiona izgovorili ste nezaboravnu rečenicu „nebo se otvorilo“. Kakvo je danas nebo iznad Marakane?

– Ih, pa to je bilo drugo vreme. Bilo je milina navijati i pratiti Zvezdu. Danas sam na Marakani persona non grata, pre svega zbog toga što smem naglas da kažem koliko su nesposobni ljudi koji je vode. Strašno je kada vidim da dovode nekog Savia, Mavia i druge anonimuse kojima je jedino zajedničko to što ne znaju da igraju fudbal. Umesto da napune Marakanu i da puste našu decu da se bore i ginu za svoju Zvezdu. Ovako, kaskaju za Partizanom. Tamo situacija nije mnogo bolja što se tiče profila i sposobnosti ljudi koji odlučuju, ali uspevaju da iskoriste totalnu bezidejnost u Zvezdi i zato dominiraju godinama.

Kako gledate na učešće fudbalera Partizana u Ligi šampiona?

– Ma, džaba je njima da se ovde po Srbiji busaju u grudi kada onda odu u Evropu i služe kao topovsko meso. Čak ne znaju ni taj novac od Lige šampiona da iskoriste na pravi način. Duša me boli kada vidim da za jednog Princa Tejga mogu da daju 400.000 evra. Pa što taj novac ne ulože u svoju omladinsku školu i ne naprave nekog novog Tomića, Ljajića, Jovetića, Šćepovića… Problem je što se Zvezda i Partizan ugledaju na Čelsi i Real, a ne na Barselonu. I naši misle da treba da kupe gotove igrače i da za njih daju milione. A u Barsi lepo uzmu jednog Mesija sa 12 godina i od njega naprave fudbalskog boga koji danas vredi hiljadu puta više nego kad su ga doveli kao klinca.

Ima li šanse da vas ponovo vidimo u komentatorskoj stolici?

– Teško, sine. Još 2004. godine sam dobio otkaz u RTS-u i od tada se sa njima jurim po sudovima. Tek sad su presudili u moju korist i ponovo sam se vratio na posao. Međutim, stavili me u neku redakciju koja nema veze sa sportom i, zamisli, postao sam „koordinator istraživanja“. Ko da oni ne znaju ko je Milojko Pantić. Non-stop me ljudi sreću i pitaju „legendo, što nisi u sportskoj“. Šta da im kažem? Ali, dobro. Ostalo mi je još deset meseci do penzije, i po godinama i po stažu. Lagano. Mada je i taj RTS zreo za preokret – kroz smeh završava Pantić.

„Stradanje jednog običnog srpskog vola“

– Uvek sam bio u lošim odnosima s Partizanom. Prvi sam hvalio njihove uspehe, ali sam ih i kritikovao kada naprave nešto loše, što nisu mogli da podnesu. Sećam se jednog slučaja iz 1993. kada su osvojili titulu. Odlučili su da na poslednjem meču ispeku vola ispod zapadne tribine JNA i da svaki navijač dobije bar parče mesa. Pohvalio sam taj gest u najavi utakmice. Posle meča, prišao mi je snimatelj i rekao: „Panto, imam materijal, ali nikako nije za upotrebu“. Kada sam došao u redakciju i pogledao snimak, video sam stravične scene. Navijači su oterali one koji su pekli vola, a zatim su ga poluživog rastrgli. Još pamtim scene kako glođu rebra kao usne harmonike u krvavim majicama. Pustio sam prilog i nazvao ga „Stradanje jednog običnog srpskog vola“ uz komentar kako su istog dana u Badnjevcu na isti način proslavili ulazak u drugu zonski ligu, ali da su seljaci mirno u redu stajali sa tanjirima u ruci. Iste večeri u Humskoj je održan sastanak, a od RTS-a su zahtevali da dobijem otkaz. Sledeće četiri godine sam proveo na prinudnom odmoru i primao 30 odsto plate. Katastrofa – priseća se Pantić.

Brzo hodanje i maturanti

– Svaki dan se rekreiram i brzohodajući prelazim po četiri kilometra. Krenem iz centra gde stanujem, pa preko mosta do Novog Beograda i nazad. Gotovo uvek me neko zaustavi i kaže kako ceni i poštuje moj rad. Pre neki dan se jedan biciklista vratio iz suprotnog smera i rekao mi da mu je „čast da mi stegne ruku“. Zaustavili me i neki maturanti i zamolili da se slikaju sa mnom: „Legendo, može malo slikanja sa klincima?“ Dok smo pozirali ispred aparata, pomislih kako niko od tih tinejdžera nikada uživo nije slušao moje prenose, ali ipak znaju ko sam i poštuju ono što sam radio. To mi je najveća satisfakcija – kaže Pantić.

Tako je govorio „Doktor O“

– Danas ima malo ljudi kao što je generalni doktor Aleksandar Aca Obradović, koga smo svi zvali „Doktor O“. Sećam se da je Milošević, pre nego što je došao na vlast, pričao kako Jugoslavija mora da ima 10.000 dolara po glavi stanovnika i da smo svi mislili kako je to pravi čovek za predsednika, a „Dr O“ nam je mrtav-hladan rekao: „Šta vam je ljudi, najebali smo ga sa Slobom“. Nekoliko godina kasnije, 1993. sam šetao Terazijama i sreo prijatelja koji je organizovao peticiju za Miloševićevu smenu. Odmah sam potpisao, a sutra su jedne dnevne novine to objavile na naslovnoj strani. Sreo sam Acu u Maderi i bacio pred njega primerak novina rekavši: „Šta je sad, i dalje misliš da sam za Slobu“. Nikad neću zaboraviti njegov odgovor: „E, kako si glup, tek si ga sad najebao“. I naravno, bio je u pravu. Čak pet godina posle toga, Dragoljub Milanović je postao glavni urednik RTS-a, pozvao me u svoju kancelariju i rekao: „Panto, svi znamo koliko si veliki novinar i šta značiš u sportskom novinarstvu…“, a zatim je izvadio kopiju primerka iste one naslovne strane i dodao: „Ali, šta ti treba da praviš ovakve gluposti“. Ma, legenda je bio veliki „Doktor O“ – hvali prijatelja Milojko Pantić.