Pokrenuli veliki zamah: Zašto mladi biraju protest?

Cilj nije bio samo da podigne svest o sve većim pretnjama koje predstavljaju klimatske promene i krčenje šuma, već i da istakne granice konvencionalnog zagovaranja u pokretanju značajnih promena u politici.

Protest Mutoni odražava širi globalni pomak. Od klimatskih protesta u Evropi do studentskih protesta u Latinskoj Americi, omladinski pokreti su pokrenuli veliki zamah u 2025. godini, signalizirajući sve veću odbojnost mlađih generacija da prihvate postepene političke odgovore na sistemske izazove.

Širom Afrike, demonstracije predvođene generacijom Z prošle godine prevazišle su nacionalne granice i političke sisteme.

U Keniji su mladi izašli na ulice nakon smrti blogera i nastavnika u policijskom pritvoru. Na Madagaskaru su česti prekidi u snabdevanju vodom i strujom izazvali javne nemire a u Maroku je bes bio usmeren na sprečive smrtne slučajeve majki tokom porođaja.

Ključno je da ove proteste nisu pokrenuli pojedinačni incidenti, već duboki i uporni propusti u upravljanju, pri čemu su demonstranti zahtevali sistemske odgovore na dugotrajne probleme kao što su rastući troškovi života, visoka nezaposlenost mladih, nepouzdane javne usluge i ukorenjena nejednakost.

Daleko od toga da su marginalni problemi, njihovi zahtevi su bili široko rasprostranjeni, što objašnjava zašto su sindikati i drugi uticajni akteri pristupili mobilizacijama koje su predvodili mladi u zemljama kao što je Madagaskar.

Protesti mladih su, u suštini, postali proksi za šire javno nezadovoljstvo. Ovo postavlja dva ključna pitanja: zašto su se mladi okrenuli protestima kao svom primarnom sredstvu političkog angažovanja? I pod kojim uslovima protest prerasta u politiku?

Protestni talas iz 2025. godine jasno je pokazao da formalni kanali za uključivanje mladih ne funkcionišu. Iako su zemlje kao što su Kenija, Madagaskar i Maroko uspostavile nacionalne savete mladih i druge savetodavne organe, političko učešće mladih i dalje je ograničeno strukturnim i sistemskim barijerama.

Kao rezultat toga, mnogi mladi se osećaju kao neko čiji se glas ne čuje što potkopava poverenje u javne institucije.

Ove percepcije se pojačavaju ograničenjima u kapacitetima, jer mladi često nemaju veštine, obuku i resurse da se snađu u složenim političkim sistemima.

Istovremeno, nedostatak lidera u mnogim savremenim protestnim pokretima isključuje ih iz formalnih pregovora i procesa donošenja odluka.

Ipak, ovogodišnji omladinski protesti uticali su na kreiranje politika na tri važna načina.

Prvo, široko rasprostranjeni javni bes primorao je vlade da preispitaju postojeće prioritete i suoče se sa pitanjima koja su dugo bila zapostavljena, kao što su smrtni slučajevi tokom porođaja, korupcija i ograničen pristup digitalnim tehnologijama.

Javno sećanje na one koji su izgubili živote od policijskog nasilja takođe je poslužilo kao upozorenje da bi neaktivnost mogla izazvati obnovljene nemire.

Drugo, protesti su istakli duboku prazninu između političkih obećanja i njihove realizacije, pri čemu su demonstranti skretali pažnju na političku korupciju i neadekvatnu raspodelu javnih sredstava. U Maroku, na primer, javni bes bio je usmeren na velika ulaganja vlade u sportske objekte, dok su ključne društvene usluge, poput zdravstva i obrazovanja, ostale nedovoljno finansirane.

Treće, protesti su ukazali na stvarne posledice političkih odluka. Prekid u snabdevanju strujom i vodom poslužio je kao oštar primer: siromašnija domaćinstva bila su posebno ranjiva jer većina porodica nema održive alternative javnim uslugama, dok su bogatija domaćinstva i velike firme mogle da se oslone na privatne usluge. Aktivizam mladih pomogao je da se ove nejednakosti jasnije uoče.

Da li će mobilizacija mladih dovesti do trajnih promena zavisi od više faktora. Nenasilje je posebno važno. Kada demonstracije postanu nasilni, rizikuju da izgube legitimitet i podršku javnosti. Zapravo, istraživanja dosledno pokazuju da mirni pokreti imaju veću verovatnoću da ostvare svoje postavljene ciljeve.

Štaviše, iako se protestni pokreti obično fokusiraju na široke ciljeve, uspeh često zavisi od artikulisanja jasnih zahteva i osvajanja podrške moćnih aktera.

Na primer, u Madagaskaru protesti su dobili zamah kada je podrška vojske promenila ravnotežu moći, pojačavajući pritisak na političke vlasti i dovodeći do smene predsednika Andrija Radžoeline.

Odgovori donosilaca politika takođe igraju presudnu ulogu u oblikovanju ishoda. Umesto da otvoreno povezuju reforme sa zahtevima demonstranata, zvaničnici često priznaju osnovne probleme, dok se distanciraju od pokreta koji su te probleme doveli u nacionalnu sferu.

Naravno, ograničeno razumevanje mladih o tome kako se moć i resursi raspodeljuju, slabi njihov politički uticaj. Uprkos njihovoj demografskoj težini i tehnološkoj pismenosti, često se teško takmiče sa utvrđenim interesnim grupama ili identifikuju tačke uticaja.

Ako vlade žele da mladi vide formulisanje politika kao verodostojnu alternativu protestima, moraju im ponuditi prave prilike za direktno angažovanje sa donosiocima odluka. Taj angažman, zauzvrat, mora biti praćen praktičnim alatima koji pomažu mladima da razumeju kako se politike donose i gde se može ostvariti uticaj.

Predlog Maroka da proširi političko učešće građana mlađih od 35 godina predstavlja jedan obećavajući model.

Međutim, angažman mora dovesti do stvarnih poboljšanja u životima ljudi. Povećana ulaganja u zdravstvo i obrazovanje, poput Marokanskog predloga za povećanje budžeta za 16 odsto, treba kombinovati sa posebnim finansiranjem inicijativa koje vode mladi i podržati robustnim mehanizmima praćenja i evaluacije.

Održiv napredak takođe zahteva sveobuhvatne reforme javnog sektora. Pristup orijentisan ka građanima, podržan sposobnom i odgovornom državnom službom, mogao bi poboljšati pružanje usluga, obnoviti poverenje i smanjiti oslanjanje na proteste kao glavni kanal političkog izražavanja.

Donosioci politika ne bi trebalo da odbijaju proteste mladih kao epizodne poremećaje, već da ih prepoznaju kao oblik kolektivne povratne informacije o neuspesima upravljanja. Kada formalni kanali participacije zakažu, protest postaje norma. Ignorisanje ovih signala može produbiti javno nepovjerenje i podstaći ponovljene nemire.

Nasuprot tome, vlade koje odgovore istinskim reformama, stalnim dijalogom i stvarnim poboljšanjima u pružanju usluga mogu pretvoriti aktivizam mladih iz izvora nestabilnosti u temelj za inkluzivnije i otpornije upravljanje.

Autorka je bivša izvršna direktorka Kenijskog instituta za istraživanje i analizu javnih politika.

Copyright: Project Syndicate, 2026.
www.project-syndicate.org

Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji