Žene iz senke Merkelove i Klintonove

Upravljanje državom i generalno politika vekovima je bio isključivo muški domen. Iako je borba protiv rodne diskriminacije i prodiranje žena na političku scenu dug i mukotrpan proces, vremenom su se iznedrile one koje su svojim angažmanom ostavile neizbrisiv trag u istoriji svojih zemalja, poput, između ostalih, Indire Gandi, Benazir Buto, Margaret Tačer… I dok danas Hilari Klinton krupnim koracima grabi ka osvajanju predsedničke nominacije demokrata, a možda i tituli prve predsednice SAD, a Angela Merkel čuva status premijera s najdužim stažom u Evropi i takoreći vuče sve konce u evropskoj politici, na drugim krajevima sveta i dalje ima žena koje su uprkos svom uspehu manje poznate ili potpuno nepoznate javnosti.

Elen DŽonson Sirlif (77) je prva žena koja je stupila na predsedničku funkciju u Liberiji i generalno prvi ženski šef države na afričkom kontinentu.

Rođena 1938. u Liberiji školovala se u Sjedinjenim Državama. Diplomirala je računovodstvo na Koledžu za biznis Medison i ekonomiju na Univerzitetu Kolorado. Zvanje mastera u domenu javne administracije stekla je na Harvardu. Nakon vojnog udara u Liberiji 1980. završila je u egzilu, najpre u Keniji, a onda u SAD, gde je radila kao direktorka u međunarodnom finansijskom sektoru, ali se pet godina kasnije vratila u zemlju da bi se borila protiv vojnog režima. Bila je jedna od tri žene kojima je 2011. dodeljena Nobelova nagrada za mir.

Po povratku u zemlju 1985. pružala je žestok otpor vojnom režimu Semjuela Doua, zbog čega je osuđena na deset godina zatvora. Pošto je odslužila deo kazne, seli se u Vašington, a u Liberiju se ponovo vraća 1997. kao ekonomista koji radi za Svetsku banku i Sitibanku u Africi. Pošto je podržala krvavu pobunu Čarlsa Tejlora protiv Doua 1990, sedam godina kasnije se kandidovala protiv Tejlora na predsedničkim izborima. Tejlor ju je optužio za izdaju, a ona je 2005. sprovodila kampanju za njegovu smenu s predsedničke funkcije, nakon čega je preuzela funkciju lidera Partije jedinstva. Obećavši da će omogućiti ekonomski razvoj, iskoreniti korupciju i okončati građanski rat, iste godine je izabrana za predsednika. Sledeće godine je Nigeriji uputila zvanični zahtev za Tejlorovo izručenje. „Čelična ledi“, kako je u međuvremenu postala poznata, 2011. je sa Lejmah Gbovi i Tavakol Karman delila Nobelovu nagradu za mir za „nenasilnu borbu za bezbednost i prava žena na učešće u procesu izgradnje mira“. „Ne plašite se da osudite nepravdu, iako ćete možda biti brojčano nadjačani. Ne plašite se da težite miru, čak iako je vaš glas mali. Ne plašite se da zahtevate mir“, poručila je jednom prilikom liberijska predsednica.

Elen DŽonson Sirlif ima četiri sina i šestoro unučadi. Neki od njih žive u SAD.

Aung San Su Ći (70) je mjanmarska demokratska aktivistkinja i simbol borbe za slobodu, koja je višedecenijskim naporima uspela da znatno oslabi vojnu huntu u svojoj zemlji, čime je celom svetu poslala poruku da do kraja treba verovati u ostvarenje svojih ciljeva. Dobitnica Nobelove nagrade za mir izborila se da njena opoziciona Nacionalna liga za demokratiju (NLD) odnese istorijsku pobedu na parlamentarnim izborima 8. novembra 2015, prvim slobodnim u poslednjih 25 godina u zemlji. Budući da joj vojni ustav ne dozvoljava da stupi na predsedničku funkciju, Parlament je uveo poziciju „državnog savetnika“, koja je stavlja iznad predsednika i omogućava da praktično upravlja državom.

Put do uspeha Su Ći je bio trnovit i težak. Zbog napora da uvede demokratiju u Mjanmaru, veći deo perioda između 1989. i 2010. je provela u pritvoru.

Imala je samo dve godine kada su joj ubili oca, koji je bio poznati borac za nezavisnost. Tinejdžerske dane je provela u Indiji, gde je njena majka bila ambasadorka. Studirala je filozofiju, političke nauke i ekonomiju na Oksfordu, nakon čega jedno vreme provodi u Japanu i Butanu, da bi se zatim trajno nastanila u UK, gde osniva porodicu.

Kada se 1988. vratila kući da poseti bolesnu majku, Mjanmar je bio usred političkog previranja, pri čemu je na hiljade studenata, službenika i sveštenika izašlo na ulice, zahtevajući demokratske reforme. „Kao kći svoga oca nisam mogla da ostanem ravnodušna prema svim tim dešavanjima“, rekla je tada Aung San Su Ći, koja je ubrzo organizovala mitinge i putovala po zemlji, zahtevajući demokratske reforme i slobodne izbore, nadahnuta nenasilnom kampanjom Martina Lutera Kinga i Mahatme Gandija. Vojska je, međutim, nasilno ugušila demonstracije, a nju sledeće godine stavila u kućni pritvor. Tokom svog nenasilnog otpora i borbe za slobodu, zbog čega je osim kućnim pritvorom bila kažnjavana i tamnicom, supruga, koji je umro 1999., i dva sina nije videla dugi niz godina.

Kada joj je 1991. uručena Nobelova nagrada za mir, Nobelov komitet ju je nazvao „izuzetnim primerom snage bespomoćnih“.

Bidija Devi Bandari (55) je prva predsednica Nepala i bliska saveznica aktuelnog premijera. Na čelu države je od oktobra 2015. Dugogodišnja aktivistkinja u društvu u kojem dominiraju muškarci obećala je da će se kao predsednica boriti za prava manjina i prava žena u zemlji. Političku karijeru je započela u levičarskom studentskom savezu kasnih 1970-ih da bi se početkom 1980-ih udala za čuvenog komunističkog lidera Madana Kumara Bandarija. Nakon njegove smrti u nerazjašnjenoj saobraćajnoj nesreći, Bidija preuzima njegovo poslaničko mesto, porazivši na izborima bivšeg premijera Krišnu Prasada Batarija iz Nepalskog kongresa. Tokom bogate političke karijere dva puta je zabeležila pobedu na parlamentarnim izborima, bila je ministarka odbrane i ministarka zaštite životne sredine i stanovništva. Gotovo dve decenije je predvodila Udruženje svih žena Nepala, sestrinske organizacije Komunističke partije Nepala (UML), najveće stranke u zemlji.

Pojedini osporavaju njen kredibilitet borca za ženska prava jer podržava zakone o državljanstvu koji, kako tvrde, ženama ne idu na ruku. Međutim, Bidija je doprinela da jednu trećinu parlamenta čine žene. Kao šef države ona je i vrhovni komandant nepalskih oružanih snaga.

Mišel Bašele (65) je čileanska predsednica od 2014, nakon četvorogodišnje pauze, pošto je titulu prve žene na čelu ove južnoameričke zemlje ponela još 2006, kada je prvi put odnela pobedu na predsedničkim izborima. Kada se drugi put kandidovala, kampanju je zasnovala na obećanju da će se, između ostalog, boriti protiv nejednakosti. NJen otac Alberto Bašele pružao je otpor smeni čileanskog socijalističkog predsednika Salvadora Aljendea i dolasku Augusta Pinočea na vlast. Pošto je uhapšen pod optužbom za izdaju, mučen je u zatvoru, gde je i umro.

Godine 1975. Mišel, koja je tada bila 24-godišnja studentkinja medicine, uhapšena je s majkom i odvedena u zatvor, gde su je stražari mučili i pretili joj smrću. Nakon mesec dana je prognana iz zemlje, te će naredne četiri godine provesti u Australiji i Istočnoj Nemačkoj, gde će učvrstiti svoje socijalističke stavove. Kada je Pinoče smenjen s vlasti 1990, zvanično stupa na političku scenu. Tokom političke karijere bila je ministarka zdravlja i ministarka odbrane.

Po isteku prvog predsedničkog mandata radila je za Agenciju UN za promociju jednakosti za žene. Iz dva braka ima troje dece i podržava istopolne brakove i abortus, koji se u Čileu smatraju nezakonitim.

Park Geun Hje (64) je predsednica Južne Koreje, zemlje koja je poznata po izrazitoj rodnoj neravnopravnosti. Kćerka bivšeg južnokorejskog predsednika Park Čung Hija prva je žena na rukovodećem položaju u zemlji, a na predsedničku funkciju je stupila 2013. Kao kći šefa države odrasla je u Plavoj kući, južnokorejskoj predsedničkoj palati. Diplomirala je elektrotehniku na Univerzitetu Sogang. Nakon što joj je 1974. majka ubijena u pokušaju atentata na njenog oca, postaje prva dama Južne Koreje. Ona će ostati prisutna u javnom životu zemlje kao predsedavajuća fondacija u domenu kulture i obrazovanja i nakon što 1979. agent Korejske centralne obaveštajne agencije ubije njenog oca. Ostvarivši više pobeda na parlamentarnim izborima od 1998. kao predstavnik Velike nacionalne partije i budući da je u dva navrata bila predsedavajuća stranke, koja je zahvaljujući njenom angažmanu dobila izborne poene, mediji su je prozvali „Kraljica izbora“.

Za predsedničke izbore se kandidovala pod sloganom svoga oca „Hajde da živimo bolje“. Obećala je da će pod njenim rukovodstvom zemlja beležiti visoki ekonomski rast kao što je to bio slučaj dok je šef države bio Park Čung Hi i da će umanjiti veliki jaz u prihodima. Kao prioritet je navela i nacionalno pomirenje. „Oživeću legendu o ekonomskom čudu i napraviti od zemlje mesto gde ljudi ne brinu kako će živeti i gde mladi ljudi veselo odlaze na posao“, rekla je Park Geun Hje. Ona je uputila i javno izvinjenje svima koji smatraju da je njen otac tokom svoje vladavine kršio ljudska prava.