O paganskom prazniku (Božić), za koji hrišćani misle da je njihov, mnogo se priča (mahom iz neznanja i očajnog nedostatka obrazovanja), a isti se mnogo i voli. Red je bio da se baci malo svetla i na ovaj praznik.
Drugi po redu Božić, prevashodno, repriza je Božića koji se slavi u katoličanstvu u decembru; razlika je jedina u tome što su pravoslavne crkve, zbog svoje tvrdoglavosti, rešile da se prave kako računaju vreme po jednom „drugom“ kalendaru. Reći da se u pravoslavlju odista računa vreme po julijanskom kalendaru je besmislica – pitajte bilo kog sveštenika koji je datum i svaki će vam reći vreme po gregorijanskom. Gregorijanski je, inače, opšte prihvaćen zato što uračunava tzv. solarnu godinu, bez koje bi se izgubilo jedanaest minuta i cela konstrukcija pala bi u vodu.
Božić se, inače, slavi 25. decembra, na dan zimskog solsticija, na najkraći dan u godini, dan za koji se znalo i koji se slavio hiljadama godina pre no što je mala hrišćanska sekta u Rimskom carstvu uspela da se proširi. Mitološki lik Isusa Nazarećanina najverovatnije predstavlja samo sunce, koje, kada dosegne svoju najnižu tačku na nebu tokom godine, ostaje na istom trajektoriju na nebu tačno tri dana, posle čega se ponovo uzdiže. Setimo se kako se po bajci i Nazarećanin tačno posle tri dana „uzdigao na nebo“, tj. „vaskrsnuo“. Njegova kruna od trnja po svemu sudeći predstavlja sunce i njegove zrake, dok su skoro sve njegove osobine preslikane od mnogih politeističkih božanstava kao što su Horus, Mitra, Orfej i mnogi, odista mnogi drugi. Vredi poznavati druge religije kako bi se i sopstvena shvatila; Dokins navodi kako mu je upravo pogled na druge religije omogućio da sa sopstvenom raskrsti kao mlad čovek. Poznavanje mitologije, u ovom slučaju, otkriva nam kako je Božić (Isus, Mali Bog), samo jedna bleda kopija starih božanstava, a koja su sva najverovatnije samo personifikovani kult sunca. Znanje je odista korisna stvar.
Što se tiče ovog lokalnog, pravoslavnog Božića, popularno je da se na njemu „posti“. Nepoznavanje i sopstvene religije na ovim prostorima vodi do toga da se „posti“ samo par dana oko Božića umesto četrdeset. Sama ideja kontrolisanja ishrane vodi od ideje da je čovek, pošto je bio prognan iz Raja, došao pod uticaj „karnalnih“, nesvetih ideja o zadovoljstvu (između ostalog u hrani), te se odricanjem iste „približava Bogu“ (o ovome za nekoliko nedelja u detalje). Kad pitate pravoslavne hrišćane (iliti one koji za sebe smatraju da to jesu) zašto poste, odgovor je često isti: „Pa zaaašto da neee, malo da se pročistim“. Religijskog objašnjenja nikada nema (zato i pišemo da je to uglavnom dijalog sa onima koji „misle da su pravoslavci“), a ideja da se možeš „pročistiti“ time što ne jedeš meso besmislena je. Proteini, glavni sastojak mišićnog tkiva životinja koje jedemo pod imenom „meso“, veoma su važni sastojci ishrane. Vegetarijanci, koji meso ne jedu, često su izrazito mršavi jer njihova tela nisu u stanju da razviju mišićnu masu zbog nedostatka proteina u organizmu, te su stoga primorani da proteine traže u malim količinama na drugim mestima. Masnoće, koje takođe nisu poželjne u „postu“, isto su važne u ishrani, i ljudsko telo bez njih ne može. Evolucija je doprinela tome da masnoće unosimo u većim količinama nego što je potrebno, te nije problem i smanjiti iste. Međutim, par dana neunošenja masnoća neće popraviti nečije zdravlje ni najmanje.
Još jedan izgovor za Božić je „da se vidim sa rodbinom“. Ovo je, za gorepotpisanog, najgrozniji od svih izgovora, jer je čista, a indirektna uvreda sopstvenoj familiji. Setiti se porodice samo zato što društvo tako nalaže (ili religija) poprilično je uvredljivo. Ne zavidim onim familijama čiji ih se članovi sete samo zato što to tada i ostali rade. Fascinantno je kako skoro svi koji Božić slave naglašavaju „tradicionalne“ i „porodične“ vrednosti, a onda se na ovaj groteskni način odnose prema sopstvenoj porodici. Religija je, kao i uvek, vrelo kontradikcija i besmislica.
Potpisnik ovih redova je za Božić pojeo dve četvrtine bureka, da se „omasti“. Postavio je i hedonizam „na pijedestal“. I nastaviće tako. Preporučujemo i vama – uživajte u životu, jedinom koji postoji. Šteta „da se baci“.
Protiv hedonizma
Božićna poslanica Srpske pravoslavne crkve, takođe, zaslužuje pomen, pogotovo kad se vidi da patrijarh Irinej diže glas protiv – hedonizma! Da, ovaj čovek ne voli uživanje. Uživanje je često viđeno u religiji kao zlo; setimo se uostalom i Agnes Bojadžiu, „majke Tereze“, koja je obožavala patnju, kojom se čovek „približava Isusu“. Irineju smeta i abortus, kojeg naziva „čedomorstvom“. Ovo je, u suštini, optužba da je svaka majka koji je odlučila da abortira – ubica. Šta još reći? „Što je manje Boga i Božije ljubavi u ljudima, to je manje ljubavi u ljudskim odnosima, to je manje istinske ljubavi u braku, porodici, društvu, između oca, majke i dece i uopšte među ljudima“, kaže se u poslanici koja je realnost postavila naglavačke. Ako trošiš ljubav na magična nevidljiva bića na nebu, šta ostaje za porodicu? Pored toga, ova izjava je izrazito uvredljiva za milijardu ljudi (ateista) na planeti Zemlji koji ne veruju ni u jedno božanstvo, jer po ovom „rezonovanju“, ateisti imaju „manje ljubavi“ da ponude. Protestujem! Dosta je bilo uvreda i besmisla!
Autor je istraživač na Univerzitetu u Bolonji, bavi se centralnoistočnom Evropom i Balkanom
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
