Da li je Deda Mrazov „predak“ rasista?

Višednevne svetkovine ne mogu se zamisliti bez slatkiša od marcipana, meda i začina koji se dele uz želje za dobro zdravlje. Svečarskoj atmosferi doprinose šaljive pesmice, osmišljene u čast Sinterklasa.

Uprkos radosti koja se tih dana budi u srcima mladih i starih Holanđana, kulturolozi većdecenijama unazad pokušavaju da pronađu odgovor na pitanje da li je legenda „politički korektna“, budući da zajedno sa Sinterklasom i njegovim konjem Zelenkom, poklone deli grupa slugu mavarskog izgleda. Svi pomagači legendarnog biskupa imaju isto ime – Crni Petar, a zaduženi su za proizvodnju poklona i pripremu slatkih delikatesa za mališane. Imigranti u Holandiji i pojedini inostrani turisti, koji rado pohode zemlju lala i vetrenjača, smatraju da takav motiv predstavlja „rasistički podsetnik“ na kolonijalnu prošlost države. Kao jedan od argumenata za to, navode da su roditelji nekada pretili deci: „Ako ne budeš dobar, Crni Petar će doći i odvesti te u Španiju“.

Iako se mora priznati da je proteklih godina popravljen imidžSinterklasovog sluge, s obzirom na činjenicu da se sve češće predstavlja kao „pozitivac“, i dalje slovi za šeprtlju, sa smešnim akcentom. U pojedinim pesmama nastalim neposredno nakon završetka Drugog svetskog rata, Crni Petar nazvan je „robom“, što, takođe, nije po volji nekim borcima za ljudska prava. Protivrečna mišljenja o ulozi i simbolici ove ličnosti podsećaju na neka od tumačenja Šekspirovog Otela. Kao i tragični vojskovođa u službi Mletačke republike koji je bio sklon ljubomori, Crni Petar je Mavarin. Štaviše, obojica su na neki način podređeni „belim ljudima.

Mada se Otelo neretko opisuje kao „veličanstveni i plemenit junak“ koji, kao što reče Šekspir, „nije voleo mudro“, neki književni kritičari se pitaju da li bi priča o njemu i zlosrećnoj Dezdemoni imala srećan kraj da su oboje bili bele puti. Pojedini u šali tvrde da bi Otelo, da kojim slučajem nije Mavarin, „spokojno odjahao u sumrak, kao Talični Tom“. U tom kontekstu, Crni Petar se doživljava kao ostatak prohujalih vremena, kada je postojala dihotomija crno-belo. Prema takvim gledištima, belo je predstavljalo simbol za sve ono što je lepo, dobro i valjano, dok su negativne pojave i loše osobine prikazivane tamnim tonovima sa suprotnog kraja spektra.

Iako postoje različita mišljenja o Crnom Petru, možda bi trebalo zanemariti kontroverze i priču o Sinterklasu doživeti kao šansu za jačanje međukulturalnog dijaloga. Uostalom, ne bi bilo loše da ponekad zaboravimo na analize, odustanemo od traganja za dubljim značenjima i na svet „pogledamo očima dece“, koja se raduju prazniku Sinterklas.