Junak srpske modernosti

Natpisi na podu za usmeravanje publike, ekskluzivni muzički i video programi, zidne projekcije stihova, ulični strip pano koji zove na dve izložbe, gradske šetnje i razgledanja, provokacija publike, razgovori… Onome ko pamti Festival jednog pisca posvećen Rastku Petroviću pre četiri godine, biće blizak i ambijent u kome se odigrava drugi po redu Festival jednog pisca koji je ovoga puta posvećen bliskom saradniku Rastka Petrovića, Stanislavu Vinaveru (1891- 1955), najžešćem borcu za modernost srpske književnosti posle Prvog svetskog rata. Kulturni centar Beograda (autori festivala Olivera Stošić Rakić i mr Predrag Petrović, autorka postavke Dušica Knežević) približava nam ovu ličnost ambijentalno-dokumentarnom izložbom/instalacijom – baziranom na istraživanjima Vinaverove zaostavštine i društveno-kulturne klime njegovog doba, koju realizuje autorski tim od pet umetnika (Dušica Knežević, Aleksandar Zograf, Svetlana Volic, Irena Popović i Mrđan Bajić). Publiku naredne sedmice, 19. juna, očekuje interdisciplinarna panel-diskusija o Vinaverovom delu u savremenom kontekstu, dok će na samom kraju Festivala, 26. juna, biti promovisana i knjiga Citat Vinaver (priredio G. Tešić).
Stanislav Vinaver se, po rečima njegovog sina Konstantina, smatrao novinarem koji se bavi književnošću, a bio je mnogo više od toga: pesnik, kritičar, feljtonista, prevodilac, poliglota, filozof, esejist, istoričar književnosti, jezički genije, naučnik, matematičar, fizičar, parodičar, žestok polemičar, ljubitelj i znalac muzike, pozorišta i mode, pijanista, hiromant, pesnički i obični prorok, svedok ruske revolucije i fašističkog spaljivanja knjiga u Berlinu, učesnik ratova, jogin, diplomata, zarobljenik, stradalnik, pobednik…
Putovanje u prošlost, uz čajne kolačiće, srpsku madlenu – gurabije i hladni voćni čaj, priredili su Vinaverovi savremenici, glumica Mira Stupica, pisac Voja Čolanović, kompozitor Dušan Maksimović i prevoditeljka Nadežda Vinaver, snaha Stanislava Vinavera, koji su se u zakazano vreme spremno prisetili Vinaverove zanosne opčinjenosti životom. Piščev sin Konstantin, u snimljenoj izjavi emitovanoj umesto uvoda, govorio je da je njegovom ocu najveća prokupacija čitavog života bio srpski jezik – uvek je zapisivao nove rečeničke obrte i podvlačio izraze u knjigama, i u šali su mu govorili, kada bi išao da drži neko predavanje: Ideš da pričaš o govornoj melodiji? Vinaver je imao još jednog sina, Vuka, plodnog istoričara, o kome je govorila Vinaverova snaha Nadežda Vinaver. Vinaver je spajao nespojivo, bio je i student matematike, ali i sarađivao sa nekom babom vračarom u Parizu i neko vreme je zamenjivao na poslu. Praktikovao je jogu. Tek kada se vratio iz nemačkog zarobljeništva 1945. doktori su mu zabranili da dubi na glavi i traži svoj ton koji bi ga spojio s Univerzumom, relaksirao. To je naučio od jednog tibetanskog majstora joge s kojim je delio sobu u ruskom zarobljeništvu 1918/19.
Mira Stupica je govorila o pismu podrške koje joj je napisao u tadašnjem rigidno ideološkom okruženju, što je bilo ravno čudu. Kada su predratni nadrealisti obukli kožuhe komesara i zabranjivali pozorišne predstave (Milan Dedinac, Marko Ristić) Vinaver je opet bio na pravoj strani, ljudskoj i umetničkoj, divio se izražajnosti jezika ove glumice. Voja Čolanović pričao je o radu u posleratnom Tanjugu u kome je Vinaver bio majstor iz senke suvereno vladajući jezicima, prevodivši direktno sa sitne trake telegrafa. Bilo je čak u planu formiranje druge novinske agencije poput Tanjuga kojom bi rukovodio Vinaver. Za predratne gimnazijalce i studente, Vinaverova Pantologija bila je najsubverzivnija knjiga tog vremena. Duhovitost koja je krasila Vinavera ispoljila se jednom prilikom kad su čuli da je nekog vojnika zgazio automobil. Vinaver se našalio da je to doprinos borbi za razoružanje sveta.
Raša Popov se prisetio kako su Vinaverov stenogram odgovora Mihajlu Laliću sa kongresa književnika čitali po hodnicima sa oduševljenjem. Prevodio je Marka Tvena živim jezikom, izrazima negacije kao što je Cvrc Milojka!, oslobađajući jezik iz suvoparnih stega prevođenja. Vinaver je, po Popovu, srpska renesansa i humanizam zbog njegovog prevoda Rablea.
Radoznalost je bila karakteristična osobina čitave porodice u koju je Nadežda Vinaver došla kao snaha, porodice obuzete strašću istraživanja i otkrivanja. Sve je bilo prepuno knjiga i časopisa, a Vinaver je pratio najraznovrsnije oblasti, čitao o svemu, dijagonalno, brzo upijajući najrazličitija znanja.
U Vinaverovu čast, pre neko veče, glasno su se smejali i publiku zasmejavali pisci Sava Damjanov, Miodrag Raičević, Vujica Rešin Tucić i Tomislav Marković, dok će ovih dana o beskonačnom Vinaveru svedočiti i muzika koju je voleo.