Komunista koji je pravio više nevolja režimu nego oni koji su govorili da su opozicionari

U jedan zimski sumrak, prelazili smo Savski most da bi Slobodan platio kaznu „Parking servisu“ na Starom sajmištu i povratio svoj već rasklimani automobil koji mu je odneo pauk. Pored nas su tutnjala razna vozila i izduvni gasovi se mešali sa hladnim vetrom. Bilo je to sredinom devedesetih godina, u vreme rata, sankcija, inflacije, teške nemaštine. Slobodan je s mukom sastavljao kraj s krajem predajući sociologiju i pišući za opozicionu štampu, a eto, sad mora još da dâ popriličnu svotu novca državi kojom vlada Milošević! Dobra prilika za njegove bolno precizne političke analize i opore šale na svoj račun. Ali, nije bio ni najmanje uplašen pred životnim teškoćama niti se kolebao da li da nastavi borbu za demokratsku Srbiju. Kao da sam ga tada sagledao u celini, visokog i uspravnog između sivila neba i reke.

Tito i Srbi

Godine 1991. izašao je u Beogradu zbornik radova Srpsko pitanje, koji sam ja priredio. Slobodan Inić je priložio esej „Tito i Srbi“ u kome se smelo suprotstavio kod nas tada preovlađujućem „negatorskom“ prikazivanju Tita, a nije se ustručavao ni da podseti na ranija „euforična raspoloženja“ Srba prema njemu, koja je tumačio kao izraz srpske političke neumerenosti. Čovek demokratske levice opredeljen za nacionalnu ravnopravnost, založio se za mirno rešenje nacionalnih sukoba i očuvanje Jugoslavije. No, on je takođe jasnim i čvrstim glasom optužio Tita da je znao da „Srbi i Crnogorci napuštaju Kosovo zbog pritiska albanskog nacionalizma“ i postavio je pitanje „…kako se to dešava da taj narod dadne najviše za državu da bi u njoj imao neadekvatan položaj“. Svoj staložen i odmeren esej završio je opomenom kako „Jugoslavija … ne može opstati na koncepciji ‘ograničenja’ Srba u političkom smislu“.

Raspad Jugoslavije se, međutim, nastavio. Nacionalističke mržnje odnosile su pobedu za pobedom, razum i čovečnost trpeli poraz za porazom, oružani sukobi bivali češći, broj postradalih civila rastao. Sve to je teško pogađalo osećajnog a i preosetljivog Slobodana Inića. Ali, ne samo što su njegove kritike dobile na žestini i strogosti, već ih je usmerio pretežno ka vodećim srpskim političarima i generalima, kao i novinarima, kulturnim radnicima, umetnicima, sveštenicima.

Razlaz sa Pekićem

Upravo ga je naša intelektualna elita najdublje razočarala jer je od nje očekivao da bude vodeća snaga u borbi za modernu, demokratsku, civilizovanu Srbiju i Jugoslaviju. Sećam se kako mi je, još uvek uznemiren, pričao o svom razlazu s književnikom Borislavom Pekićem sa kojim je, kao i sa još jedanaest intelektualaca, osnovao početkom 1990. Demokratsku stranku. I meni su Pekićeva nacionalistička isključivost i demagogija, kao i ogorčeni, osvetnički antikomunizam bili u neskladu s opuštenim, duhovitim čovekom od misli i pera sa kojim sam se nekada družio u Londonu.

U Slobodanovim tekstovima, njegov moralni stav je jasan i uverljiv, a čovekoljubivost nesporna. Ali, on voli i da privuče pažnju šokantnim primerima kao i da pojačava čujnost svojih poruka makar gubile na iznijansiranosti. Ume i da provocira i bude otvoren do uvrede. Najzad, kao da mu je posebno važno da izbaci iz sebe svoja razočaranja i ljutnje, pa je često i neumoljiv, čak nemilosrdan.

Monstruozni um Biljane Plavšić

Čitam ponovo portret Biljane Plavšić koji je napisao 1996, koristeći njene intervjue. Slobodan govori o njenom monstruoznom umu, ciničnom rasizmu i fašističkim pogledima. Zar je baš takva? I zar nema fašističkog kod Tuđmana i bolesnog kod Izetbegovića, u to vreme glavnih neprijatelja bosanskih Srba?

Bilo kako bilo, šta sve Plavšićka ne govori! Mi Srbi nećemo dozvoliti Hrvatima da žive sa nama i istočnu Bosnu valja očistiti od muslimana; Arkan je srpski heroj i umesto mirovnih pregovora treba povesti odlučujuću bitku; bosanski muslimani su potomci Srba koji su prihvatili islam, a to su učinili jer su bili genetski deformisani. Najzad, za nju su bosanski Srbi bolji od Srba u Srbiji jer su navodno prekaljeni vekovnom borbom protiv susednih, neprijateljskih naroda. Ali, inteligentno se čudi Slobodan, zašto se onda Plavšićka zalaže da se bosanski Srbi odvoje od tih naroda budući da njima imaju da zahvale za svoju veliku sposobnost prilagođavanja i preživljavanja i, pogotovo, zašto ona želi da ujedini bosanske Srbe sa Srbima u Srbiji ako će ih ovi učiniti slabijima.

Slobodan Inić je pisao mnogo, mada ne i s lakoćom, i bio rado čitan svugde po tada već bivšoj Jugoslaviji. Ali, u Srbiji i Crnoj Gori ne malo njih mu je zameralo da ide predaleko u svojim kritikama srpske strane u građanskom ratu, i čak se moglo čuti kako nema nacionalnog osećanja, da nije patriota. Ja sam smatrao da bi njegovo pisanje dobilo na vrednosti ako bi više svoje, doista ogromne, kritičke energije upravio ka nacionalističkim političarima u drugim delovima Jugoslavije. To mu, uostalom, ne bi palo teško jer je uglavnom osuđivao ono što su govorili i činili.

Da li je o njima manje pisao zato što je manje znao ili je verovao da mu je dužnost da se prevashodno bavi zlom kod predvodnika naroda kome pripada ili ga je prosto nadahnjivalo samo ono što je bilo u njegovoj neposrednoj blizini? Slična pitanja javljala su se u našim razgovorima, ali naši susreti nisu bili tako česti pa da dođemo do konačnog odgovora. Valja da spomenem kako je Slobodan bio recenzent tri moje knjige i ni najmanje mu nije smetalo što pišem na način veoma različit od njegovog – uzdržano, potiskujući emocije, bez želje za polemikom, uz to ne štedeći ni nacionalističke političare u drugim delovima Jugoslavije, ni zapadne lidere. Bio je blag i popustljiv u ličnim odnosima, a i znao je da, kao i on, iskreno želim mir i pomirenje među našim narodima.

Napuštanje Demokratske stranke

U tekstovima o istoriji Demokratske stranke često se spominje da je Slobodan Inić bio prvi od njenih osnivača koji ju je napustio, a kao razlog navodi se da je smatrao kako je stranka uplovila u nacionalističke vode. Kosti Čavoškom i Vojislavu Koštunici, takođe osnivačima, stranka se, međutim, činila nedovoljno posvećena borbi za nacionalna prava i interese, i oni su uskoro osnovali svoje partije. U Demokratskoj stranci biće još mnogo velikih sukoba i dramatičnih rastanaka. Žalostili su me rascepi u ovoj partiji i njeno osipanje i bio sam jedan od onih koji su smatrali da njena dva glavna cilja – smenjivanje Slobodana Miloševića i pretvaranje Srbije u demokratsku zemlju – treba pretpostaviti svemu drugom. Doista, koje bi sve tragedije bile izbegnute da smo već početkom devedesetih godina stvorili demokratske ustanove i doveli nove ljude na čelo države. Mnogo kasnije, u jesen 2008, zapitao sam Vojislava Koštunicu da li je možda ipak bilo načina da se očuva jedinstvo stranke i naveo kao primer britansku Laburističku partiju u kojoj se desno i levo krilo veoma razlikuju jedno od drugog. Kratko je odgovorio kako je tako nešto moguće u Engleskoj ali ne i u Srbiji.

Ispred Zorana Đinđića

Ostalo je zabeleženo i da je Slobodan Inić u prvom glasanju za potpredsednika Izvršnog odbora Demokratske stranke dobio više glasova od Zorana Đinđića, kao i da je zajedno s Vladimirom Gligorovim napisao njen liberalni ekonomski program. Napustivši Demokratsku stranku, Slobodan je, dakle, istovremeno odbacio karijeru. No, ne samo što nije žalio što nema položaj ili zvanje, a ni izgleda da ih dobije, već kao da je iz njega zračila neka ironično-melanholična sreća. Najzad je bio potpuno nezavisan i mogao je da se sasvim posveti svojoj pravoj vokaciji – pisanju i čitanju, predavanjima, diskusijama i polemikama.

Miloševićevo vreme treba da pamtimo i po sjajnim novinarskim tekstovima u kojima je kritikovan. Setimo se samo knjiga Slavoljuba Đukića, pitkih hronika s uverljivo dočaranom atmosferom, ili književno pisanih političkih komentara Stojana Cerovića u Vremenu. U ovom vrhu bio bi i Slobodan Inić. Odustavši od političke borbe kao kolektivne delatnosti, on sâm je postao još borbeniji i smelo i efektno napadao Miloševića. Srpski vođa je „politički siledžija“ koji stalno izaziva sukobe, a za mir je jedino kada je pod pritiskom. On ne shvata promene u Evropi i svetu koje su nastale sa padom komunizma i vezan je za prevaziđene oblike organizacije društva i ekonomije. Njegov politički sistem je zasnovan na lažima, a njegova obećanja o privrednom preporodu Srbije su „obmana do obmane“. On ne zna ni srpsku istoriju i Slobodan naslućuje da je Kosovo izgubljeno i da će se otcepiti Crna Gora. No, i pored svih ovih optužbi koje je napravio na račun Miloševića, Slobodan vrlo odlučno odbacuje revolucionarno nasilje u borbi protiv njega, čvrsto uveren da se do prave demokratije može doći samo demokratskim sredstvima.

Poznanstvo s Miloševićem

Dva Slobodana, Inić i Milošević, povremeno su se družili kada su bili mladi aktivisti u Savezu komunista, ali se i tada često nisu slagali. Naš Slobodan je bio blizak onima koji su pokušavali da reformišu vladajuću ideologiju i sistem, dok Milošević ni najmanje nije dovodio u pitanje partiju i njenu vlast nad društvom. Slobodan mi je pričao kako je u jednom razgovoru Milošević rekao „mi komunisti“, a on mu odgovorio „ma nemoj, molim te, kakvi smo ti mi komunisti“ i objasnio da taj naziv ide uz staru generaciju, koja je robijala, ratovala, a da je njihova nešto drugo, jer živi u novim okolnostima i ima pred sobom nove zadatke.

Izgleda da je Slobodan kao član Saveza komunista Jugoslavije pravio više nevolja režimu nego mnogi koji su bili van njega i za sebe govorili da su opozicionari. Ako je njegovo suprotstavljanje autoritetima i nepoštovanje hijerarhije izviralo iz same njegove prirode i bilo čak malo sirovo i divlje, istovremeno je on bio pravi intelektualac koji sumnja iskreno i duboko, a pokazaće se i stvaralački. Osamdesetih godina, Slobodan radi na Institutu za evropske studije i objavljuje nekoliko vrednih knjiga u kojima se zalaže za demokratske promene. Čak i naslovi govore da se radilo o vrlo kritičkim delima, na primer Teškoće socijalizma iz 1985. ili Demokratija aplauza iz 1988.

Prijateljstvo s Milovanom Đilasom

Baš negde krajem osamdesetih godina, Slobodan se sprijateljio s mojim ocem Milovanom Đilasom. Tako sam ga i sreo, kada sam posle jedanaest godina emigracije prvi put posetio zemlju decembra 1990. Već sam znao da su nam mnogi politički stavovi slični, a tada sam otkrio da je prijatan za druženje i da ima mnogo lepih osobina. Razgovori sa njim podsticali su na razmišljanje, a bili su i opušteni, jer je on pažljivo slušao, nije bio sklon ljutnji i prepirci – i često umirujuće sporo pijuckao kafu. Slobodan nije bio ni najmanje proračunat i koristoljubiv i voleo je da pomogne. Uvek bi rado pohvalio drugoga dok je prema svom radu bio kritičan. Da dodam kako je bio ravnodušan prema svom izgledu, mada je bio pravilnih i skladnih crta lica (čak sam čuo da kažu kako je lepotan).

Posle Slobodanove smrti 22. juna 2000, održana je komemoracija na kojoj je govorila i Latinka Perović. U kratkom, nadahnutom izlaganju, istakla je kako je otišao prerano, ni sa pune pedeset četiri godine i da ga je poznavala od njegovih studentskih dana. Posebno se osvrnula na njegovo intelektualno sazrevanje koje je bilo „intenzivno do sagorevanja“, zaključivši da je „…u poslednjoj godini svoga života bio u zenitu svoje intelektualne zrelosti i u stanju neočekivano velike unutrašnje ravnoteže.“

Ja bih, međutim, rekao kako bi Slobodan tek dostigao pravu zrelost da je doživeo izborne poraze Miloševića i njegovog režima u jesen 2000. Njegova ogromna kritička energija ne bi više bila usmerena gotovo isključivo na srpskog vođu, srpsku politiku i srpski nacionalizam. Uveren sam, na primer, da Slobodan, nemirnog duha i uvek svoj, ne bi štedeo Ameriku i NATO, kao i da bi se bavio tamnim stranicama evropske politike i istorije. Proširivši opseg svog kritičkog mišljenja i nas bi nepristrasno, dublje sagledao.

Nedostaju mi šetnje sa Slobodanom.

Oprema teksta redakcijska

Levičarski enfant terrible

Ovaj levičar nije se u mladosti suprotstavljao samo oveštalim frazama koje su nerazdvojni deo birokratske rutine, već je umeo da bude i pravi enfant terrible i čak da dovede sebe u opasnost. Evo jedne pričice o njemu koju sam čuo od nekoliko ljudi, i mada je svako od njih imao svoju verziju, njen osnovni sadržaj uvek je bio isti. Sredinom sedamdesetih godina, Slobodan je sa grupom politikologa i sociologa, putovao vozom na skup posvećen jugoslovenskom socijalizmu. Prelistavajući novine, naišao je na vest da je u jednoj afričkoj zemlji ubijen diktator koji je njome vladao. Iz Slobodana je izletelo: „E, da hoće neko da ubije ovog našeg diktatora!“

Jedan od kolega obavestio je državnu bezbednost a ova je poslala izveštaj partijskom komitetu nadležnom za Slobodana. U komitetu su se uplašili, po svoj prilici više za sebe nego za druga Inića. Šta će se desiti ako izbije na videlo kako jedan partijac iz njihovog delokruga glasno mašta o tome da bi trebalo ubiti Tita. Odugovlačili su s odlukom, a ni državnoj bezbednosti se izgleda nije žurilo da pokrene istragu koja bi mogla da obuhvati veliki broj uglednih partijskih intelektualaca. Ne malo moćnih i važnih ljudi provelo je ne malo neprospavanih noći da bi na kraju čitav slučaj bio gurnut u stranu. Ali sigurno ne i zaboravljen.