Kosovo ostane u Srbiji?

U svojim izjavama aktuelni srpski političari, kao i većina analitičara polaze od apriorne pretpostavke da je Kosovo neotuđivi deo Srbije, da ono za srpski narod ima neizmernu vrednost i da se u procesu pregovora ovakvo stanovište ne može dovoditi u pitanje. U ovom duhu formirane su i odluke najviših državnih organa, a posebno Ustav Srbije. To su razlozi zašto se na javnoj sceni ne problematizira pitanje uloge Kosova u budućem životu države Srbije; da li je ono na njenu korist, ili veliku štetu? Na ovakav način fiksiran je ugao gledanja preko koga političari definišu srpske nacionalne interese samo kroz istorijski kontekst, zanemarujući političku, kulturnu, ekonomsku, religijsku, socijalnu realnost Kosova. Argumentacija za izbor nacionalnih ciljeva dobijena je isključivo iz istorijsko-mitološkog nasleđa srpske države i crkve, ali i međunarodnih ugovora, pre svega Rezolucije 1244 UN. Problem nastaje kada se shvati da u procesu rešavanja kosovskog problema izbor ne vrši samo jedna involvirana strana preko svoje istorije i preko volje svojih političara i naroda. Ovakvim gledanjem ne određuje se opstanak, funkcionalnost i koherentnost nove zajednice. Drugi, nezadovoljni učesnici mogu novoj državi Srbiji naneti veliku štetu, koja će skupo koštati dolazeće generacije.
Kosovski problem predstavlja društveni igrački proces u kome učestvuju: srpska strana, albanska strana i nehomogena međunarodna zajednica. Svi akteri društvene igre imaju svoje interese, ciljeve, vrednosti i moći sa kojima ulaze u proces interakcija. Rešenje spora vezano je za izbor tipa društvene igre i raspoloživih moći koje u igri koriste involvirane strane. To može biti igra s nultom sumom u kojoj se traži pobednik, igra s negativnom sumom kada su svi na gubitku, ili igra s pozitivnom sumom u kojoj preko sporazuma svi dobijaju, ali ne isto. Igra se prvenstveno oslanja na real politiku, na volju većinskog naroda Kosova, na raspoložive moći učesnika, posebno na ostvarenu homogenost međunarodne zajednice, a manje na domaće i međunarodno pravo. Kada se u ovom svetlu sagleda izbor nacionalnih ciljeva Srbije, postaje jasno da su, u neposrednoj prošlosti, a i danas, njih pogrešno definisali srpski političari na štetu interesa Srbije. Oni su svoja emotivna htenja proglašavali nacionalnim ciljevima Srbije bez razmatranja postojećih interakcija sa drugim učesnicima igračkog procesa i procene sopstvenih potencijala za njihovu praktičnu realizaciju. Nauka o upravljanju sistemima uči: ako se u igračkom procesu želi pobeda, tada sopstvene moći moraju da budu veće od moći protivnika. Kada to nije slučaj, ciljevi se ne mogu ostvariti: tada se nastavlja tuča u kojoj su svi gubitnici. U najnepovoljnijoj soluciji jača strana može da od privremenog pobednika postane veliki gubitnik, a što je slučaj sa Srbijom u svim ratovima na prostorima bivše SFRJ.

Drugačiji srpski glasovi

Akademik Ljubomir Simović kaže: „Nije dovoljno kazati: Kosovo je deo Srbije i zato zauvek mora ostati deo Srbije. Mora se znati, i kazati, ako bi Kosovo ostalo u Srbiji, kako bi to funkcionisalo. Da li bi uopšte funkcionisalo?“ Na skupu u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti 1992. godine akademik Aleksandar Despić dao je delimičan odgovor na ovo pitanje; on je ukazao na opasnosti koje Srbiji prete od državnog povezivanja centralne Srbije s Kosovom. Koristeći rezultate naučnih istraživanja iz oblasti demografije i prognoze koje su na ovim rezultatima zasnovane, on je ukazao na nepovoljne posledice koje će Srbija imati u tesnoj državnoj vezi s Kosovom. Po njemu, samo se na osnovu egzaktnih naučnih analiza, koje treba razmatrati na javnoj sceni, srpski narod može racionalno odlučiti o svom putu u budućnost. Širenje albanske populacije on opisuje kao širenje „šumskog požara“, a oni koji se sa požarom suoče imaće dve mogućnosti delovanja. Prva je dopuštanje da se požar spontano širi dok sva šuma ne izgori (strada država Srbija i srpski narod). U ovom slučaju demografska eksplozija Albanaca brzo bi ugrozila prostore juga Srbije koji se već više godina demografski naglo prazne; ona bi ugrozila i sve važnije gradove Srbije, a time i srpsko nacionalno biće. Kod zajedničkog života u jednoj državi, u periodu od dve generacije, na celoj teritoriji Srbije Albanci bi postali većinski narod, a Srbija bi postala dvonacionalna država. Tada bi bilo neophodno uvođenje albanskog jezika u sve srpske osnovne i srednje škole, a posebno na sve fakultete u javnoj administraciji. Zbog jezičke različitosti građani Srbije ne bi mogli jedni druge da razumeju. Postavlja se i pitanje: kakav bi oblik državne srukture i kakvo bi ime trebalo da nosi ta država?

Nepovoljna strana ovako formirane države vezuje se za veliko društveno siromaštvo Kosova, za činjenicu da 70 odsto radno sposobnog stanovništva nema posla, da trideset hiljada novih mladih ljudi svake godine traži posao, bez šansi da ga dobije, za enormno razorno psihološko zagađenje koje onemogućava kohabitaciju i napredak. Nezadovoljna albanska populacija svetila bi se kosovskim Srbima i optuživala ih da su oni krivci za sve njihove nedaće. Međunarodna zajednica nije spremna da igra dugogodišnjeg čuvara mira u podivljalom Kosovu.

Po drugom scenariju Aleksandra Despića treba što hitnije zaustaviti „šumski požar“, odnosno, širenje albanske populacije po teritoriji Srbije. To se može ostvariti tako što bi država Srbija zadržala svoj neprikosnoveni životni prostor u kome bi Srbi trajno ostali većina, nezavisno od demografskog potencijala albanske populacije. To je, defakto, stvaranje „zaštitnog pojasa“ oko Srbije koji sprečava prenošenje „demografskog požara“. Ovaj se koncept može realizovati samo odsecanjem Kosova od Srbije, uz uvođenja oštre imigracione politike. Realni interes Albanaca je da Kosovo ostane deo Srbije, a realni intres Srba je da se Kosovo izdvoji iz Srbije. Koja nacija to pre shvati, ona će biti u prednosti. Despić kaže: „Ako ste pametni, čekajte Albanci, cela Srbija će biti vaša.“

U srpskim političkim i intelektualnim krugovima upozorenje akademika Despića nije ozbiljno shvaćeno, štaviše, oštro je napadano. Njegovom konceptu pridružio se književnik Dobrica Ćosić koji u svojoj knjizu „Kosovo“ kaže: „Sadašnje Kosovo i Metohija u okviru srpske države, bilo u kom političkom obliku, neprihvatljivo je rešenje za kosovske Albance. To bi vodilo razbuktavanju šovinizma, međunacionalnih suprotnosti i produžetku međunacionalnih sukoba u svim vidovima.“ „Kosovo i Metohija u Srbiji predstavlja demografski, ekonomski i politički teret koji Srbija ne može uspešno da nosi i normalno da se razvija. Kosovo i Metohija u teritorijalnoj celokupnosti u Srbiji, bilo bi faktor trajne političke nestabilnosti i kočnica njenog civilizacijskog preporoda. Čitavo Kosovo i Metohija u srpskoj državi, predstavljalo bi kancer Srbije“, piše Ćosić.

U svojoj godišnjoj poslanici patrijarh Srpske pravoslavne crkve Pavle kaže: „Ako gospod i ostavi Kosovo u našim rukama Srbi će vrlo brzo iščeznuti…..rečeno je: ’čije ovce, toga i planina’.“

Izložene poruke zahtevaju da se kosovski problem pogleda i iz drugog ugla. Ovo viđenje pomoglo bi da se rešenje traži u izmeni Ahtisarijevog plana u korist povećanja interesa Srbije, a ne u insistiranju na vetu Rusije u Savetu bezbednosti UN. Veto vodi region u stanje produžene nestabilnosti s nesagledivim posledicama. O njima uopšte ne razmišljaju aktuelne vlasti, a posebno su nepromišljeni političari opozicije.

Da bi se izbegla nepovoljna stanja, nacionalni ciljevi i interesi strana u sporu moraju se uravnotežiti. Jednostranim posmatranjem kosovskog problema srpski političari zanemarili su nacionalno-ideološku, versku, demografsku, vojnu, političku, ekonomsku neravnotežu koja obeležava realnost

Kosova i napore međunarodne zajednice da se ova ravnoteža uspostavi mirnim putem. Oni su suprotno ovim nalozima nastojali da silom obezbede primat svojih interesa; zato su za Srbiju ratne posledice poražavajuće. Realnost pokazuje da je zbog nepromišljene politike svoje vlasti Srbija 1999 godine izgubila rat na Kosovu, a time i sva upravljačka prava (Kumanovski sporazum). Nakon rata na Kosovu živi dva miliona Albanaca i oko 120 hiljada Srba u stukturno organizovanom entitetu Kosova, sa svim prerogativima države, a pod pokroviteljstvom UN. U ovakvim uslovima interese kosovskih Srba nema ko da brani, sem UNMIK-a, KFOR-a i kosovske samouprave. Ako se Albancima naruši nivo ostvarene samouprave, oni su spremni da nastave borbu po cenu stvaranja novog haosa i regresa na Balkanu, uz spremnost na autodestrukciju, ali i tešku osvetu kosovskim Srbima. Srpski političari ignorišu činjenicu da je humanitarna katasrofa Albanaca dovela do bombardovanja Srbije od strane NATO i da je razvoj poratne situacije formirao sklonost najvećeg dela međunarodne zajednice (SAD, 25 država EU, NATO i mnoge države sveta) da ovako formiranom entitetu

dodeli uslovnu nezavisnost. Po njima, vlast koja brutalno ubija svoje građane gubi pravo da njima upravlja. Zato je za njih važniji princip „prava ugnjetenog naroda na samoopredeljenje“ od principa „suverenosti i nepovredivosti granica ugnjetavača“. Do danas, nema naznaka koje bi pokazale kojim bi to sredstvima Srbija, odnosno UN, bile u stanju da zaustave ispoljena htenja albanske zajednice i da inkorporiraju Kosovo u državni sistem Srbije, s tim da ono postane funkcionalan, niskokonfliktan sistem, sposoban da opstane i da napreduje.
Razlike u jeziku, veri, kulturi, obrazovanju, ekonomskom i socijalnom statusu, a posebno u nagomilanim animozitetima ne dopuštaju dobrovoljno povezivanje kosovskih Albanaca u državu pod nazivom Srbija. Integrativni činioci sa kojima je danas povezana savremena Evropa daleko su od oba naroda. Finalitet

međunarodne zajednice (njeni ciljevi i vrednosti) nije ugrađen u kolektivnu svest ljudi, a bez ovog činioca nije moguće stvoriti funkcionalnu i naprednu državnu zajednicu. U srpskim političkim krugovima postoji uverenje da je za realizaciju srpskog cilja dostatna formalno-pravna pripadanost Kosova Srbiji koja bi bila potvrđena novom Rezolucijom SB UN. Navodno, tada će, milom ili silom, Albanci morati da prihvate autoritet države Srbije i međunarodne zajednice. Ovakvim stavom ignorišu se realne interakcije delujućih snaga Srbije i Kosova, a posebno interakcije snaga UN. Ko je sposoban da sagleda realnost videće ratom stvorenu mržnju, videće strah od zajedničkog života, getoizaciju srpskog življa u male nebezbedne i nefunkcionalne enklave, videće već osamostaljeno Kosovo, mali manevarski prostor srpskih vlasti i spremnost velikog dela međunarodne zajednice da Kosovu dodele uslovnu nezavisnost. Realne interakcije predstavljaju osnovu za građenja neke nove funkcionalne zajednice i njih ne mogu da zamene odluke političkih organa Srbije i najviših ogana UN.