Nezavršena kosovska večera

Objašnjenje je Jovanović nalazio u tome što posle Dositeja i S. Markovića „nije bilo moralista od većeg uticaja“. Njegoš nam nije ostavio „u amanet kulturni nego nacionalni obrazac“ i ta je praznina uistinu najveći problem. Kulturni obrazac je, po S. Jovanoviću, „nužna dopuna nacionalnom i političkom obrascu koje smo imali“ i proces njegovog uobličavanja je buduće delo i snažnih duhova i institucija. Pitanje nacionalne sudbine i širenja države je „za pojedinca bilo važnije od njegove lične sudbine“.

Zanimljivo je Jovanovićevo objašnjenje ove pojave – iako pojavu nije ni sam dovoljno osvetlio, i on je vidi u slabljenju uticaja religije i Crkve koje su tako bile na neki način predodređene da grade neku vrstu svog obrasca koji se oblikovao uglavnom kao ideološko-politički obrazac. Taj i takav kulturni obrazac je „delo poluintelektualca“ koga su uvek zanimali vlast, moć i lično bogaćenje. Tu je Jovanovićev sud stroži, ali je istovremeno i sasvim precizan – „Tek kada poluintelektualac izbije na vrhunac političkog uspeha, vidi se kako je on moralno zakržljao“. Te su ocene važne za poimanje kulturnog obrasca, ali i za čitanje duha vremena u kojem se i nalaze svi „izvori“ tog obrasca koji je doživljavao uistinu neobične metamorfoze – sa više faza od kojih se ona središnja „prelomila“ i u potonjim vremenima. Obrazac se nije formirao samo u SPC – u kojoj ostaje decenijama dominantan, nego i u najširim krugovima intelektualne elite. Dvadesetih godina XX veka on se najpre oblikovao kao ideologija rojalističkog jugoslovenstva koje se izvodilo iz srpskog, nacionalnog, epskog i mitološkog nasleđa – skulptura I. Meštrovića je dominirala kao gigantomahija vidovdanskog hrama. U njoj je umeće u kamenu bilo podređeno jednoj ideologiji.

Tu je glavnu ulogu odigrao M. N. Đurić – potonji glasoviti helenista – čije su knjige bile zaboravljene i danas se vraćaju i žive neki svoj drugi život. Sve je započelo apsolutizacijom deseterca za koji se dokazivalo da je ne samo „rasni i izvorni“ pesnički metar narodne pesme, već i da „stoji iznad Homerovog stiha“. No, još godine 1933. oglasio se poznati lingvista R. Jakobson koji je dokazao nešto drugo – „Upoređivanjem grčkog i srpskohrvatskog stiha dobijamo podatak o tome da je deseterac po svojoj strukturi indoevropskog porekla“. Ideolozima naravno nije mnogo stalo do nekih naučnih dokaza i tu su knjige M. N. Đurića odigrale značajnu ulogu koja se danas prepoznaje u registru ideja koje se nameću kao nove.

Ideološki intonirana religija

M. N. Đurić se prihvatio posla da otkrije „filozofsku stranu guslarske pesme“ kako bi se uklonio jedne „dogmatičke i apsolutističke religije“ – pri čemu se poziva na A. Bergsona – ali je stvarao neku vrstu nove ideološki intonirane „religije“. Njegovi su stavovi precizno formulisani – „Posle Cera-maratona, posle Avale-Termopila i Rudnika-Plateje i posle Euremedanta-Kajmakčalana naš Akropolj je vidovdanski hram“. I registar ideja i ideološka intonacija izvođeni su iz deseteračke epske pesme. To je zapravo ideja starog istoričara S. Novakovića, koji je isticao da smo Kosovski boj izgubili „ali je on u duhovnom životu srpskog naroda moralna pobeda“. Ta filozofija je profetska, jer je u funkciji „stilizovanja svetske ekumenske duše i snaga u ekonomiji duhovanja“. Intelektualni zahtev je bukvalno maksimalistički – „Budimo svečovečanski duhovi, oni koji se dižu iznad egoizma neljudskih potreba i iznad varki religijskih dogmi“.

J. Popović je u glasilu „Narodna odbrana“ sasvim ozbiljno dokazivao da je odsustvo kulture prednost – to je zapravo stara ideja ruskog slovenofila A. S. Homjakova. Ideje ovog tipa se danas bukvalno unose bez oznake da je reč o navodu i neke ćemo s tom namerom i navesti iz pominjanog glasila „Preteča“. Još nije napisana knjiga tih preuzetih navoda, a ona bi sigurno bila specifični „cvetnik“ tog ideološko-političkog obrasca. Kosovska večera, po autorima iz ovog intelektualnog kruga, jedinstven je događaj – malo je koga zanimalo – kao što to ne zanima nikog ni danas – da su istoričari ponudili desetak primera takvih „večera“ iz vizantijske i francuske istorije, koje su sve građene po paradigmi novozavetnog predanja o Isusovoj tajnoj večeri. Bitno je bilo postići „rasanjivanje od Evrope“ koja nam nije ni potrebna. Zapad je „otrov našeg života“, jer intelektualna elita ne shvata da je Kosovo „tajna srpske rase“.

Od S. Kordića do V. Nazora i jednog M. Budimira ponavlja se obrazac tog ideološkog naboja, a glasilo objavljuje narodnu pesmu „Propast carstva srpskoga“ – iz Vukove druge knjige – pod izmenjenim naslovom – „Kosovo i Evropa“. Otvarali smo ovo pitanje u više navrata, ali niko nije bio spreman da prihvati dijalog. Deseterački stihovi su uzimani kao misao, pri čemu su zaboravljane neke elementarne istine – pored rezultata moderne istoriografije.

Zaboravljeni Ruvarac

Da nije još uvek zaboravljen, ne bi se trebalo sećati oca srpske moderne istoriografije Ilariona Ruvarca (1832-1905).

A razloga za to ima mnogo i svakako je glavni u tome što je arhimandrit fruškogorskog manastira Grgetega otkrio neke činjenice baveći se upravo pesmama kosovskog ciklusa. Najpre jedna napomena koja u suštini otkriva problem kako ga mi vidimo. Nemački istoričar i univerzitetski profesor H. Zundhausen je – povodom objavljivanja knjige o srpskoj istoriji u Beogradu – zapazio nešto što na prvi pogled može delovati ne baš mnogo verovatno. On je kazao da mu stanje u savremenoj srpskoj istoriografiji – posebno crkvenoj – liči na vreme sukoba I. Ruvarca sa katedarskom mitomanskom istoriografijom s kraja XIX veka – njegova knjiga to uverljivo i potvrđuje.

Naravno, ovaj istoričar od struke ne želi da generalizuje, ali jasno uočava negovanje nečega što deluje kao ideološko-politički obrazac. To je svakako razlog da se vratimo nekim stavovima starog istoričara koje do danas niko porekao nije. Ako se pažljivije analiziraju sve rasprave ovog crkvenog dostojnika, nije kasno da se pomenu dve važne činjenice. On je polazio od jedne dublje Vukove intuicije na čijem tragu je izveo svoje zaključke, a ona se sastoji u sledećem: što su naše narodne pesme starije – pisao je Vuk – u njima je istorija nepouzdana, ali je njihova umetnička lepota velika i obrnuto – u narodnim pesmama novijih vremena istorijski podaci i istorijski likovi su autentični i o njima istoričar sve zna, ali je umetnička lepota u tim pesmama neuverljiva. Odatle je I. Ruvarac izveo svoju glavnu tezu koja je razgnevila njegove savremenike i koja se i danas teško „prima“ – odnosno sasvim se zanemaruje. On je pokazao da dobar deo pesama kosovskog ciklusa – to je vreme Nemanjića – uopšte nisu narodne pesme. Njihovo poreklo nije iz naroda, niti su delo slepih guslara, već su nastale u Crkvi i deo su crkvenih propovedi koje su pevači na neki svoj način uobličavali. Stoga se valja vratiti studijama I. Ruvarca, koje se danas posebno nameću s obzirom na to da se i u SPC i u delu laičke istoriografije situacija ponavlja. Govoreći o pesmi „Sveti Savo“ i o drugim iz kosovskog ciklusa, Ruvarac izvodi jasan zaključak: „Ja mislim da je otprilike tako postala ta pesma naroda: ‘Sveti Savo’. No, bilo tako ili onako, svakako stoji to, da je pesma ta izašla iz manastira u narod, te postala narodna pesma“.

Reči je ovde podvukao sam I. Ruvarac. Malo dalje istoričar detaljno obrazlaže svoje teze – „No narod ne zna i narod ne pamti, te ne zna ni koliko je gradova i koje gradove po imenu car Nemanja razlomio i porušio, i koje je zemlje osvojio on, i koliko je muke i truda i troška njega stalo dok je obnovio svoju dedovinu“. Još dalje je istoričar precizniji – „No, i to ne bi znao narod i narodni pevač da mu to ne kaza đače samouče, koje je opet saznalo to iz prve glave Žitija svetog Simeuna“. Svojevremeno, I. Ruvarcu posebno nisu opraštali istinu o Vuku Brankoviću koju je on potkrepio dokumentima, jer se i u bečkim i u drugim arhivama osećao kao kod svoje kuće. Ono što je u vezi s oblikovanjem ideološko-političkog obrasca u SPC deluje još čudnije, a odnosi se na naše vreme – stotinu i više godina posle I. Ruvarca kada se pominjani obrazac održava i dopunjuje, pa se čak i u SPC koristi i u istorijskim publikacijama i u saborskim i sinodalnim aktima. Poslužićemo se jednim primerom koji jasno pokazuje kako traje taj ideološko-politički obrazac.

Dnevno političke potrebe

Kosovski episkop Artemije razmišlja o Vidovdanu i Kosovu – o knezu Lazaru i Vuku Brankoviću – bukvalno po stereotipu obrasca koji prikazujemo. Druga činjenica je još važnija: to nije samo jedno mišljenje s povodom, već bukvalno stajaće mesto u angažovanju SPC na društvenoj i državnoj sceni. Osim toga, lično on to ponavlja u službenim poslanicama vernicima i široj javnosti i to se nalazi i u službenim dokumentima. Kada je reč o Vidovdanu – zapaža episkop Artemije (Danas, 2. 07. 2001), stav je izražen po shemi – „Ni na prvom Vidovdanu nije bilo dileme. Oni koji su bili pod barjakom kneza Lazara izabrali su carstvo nebesko. Oni koji su bili pod barjakom Vuka Brankovića bili su opredeljeni za carstvo zemaljsko. To nas prati kroz celu istoriju. To nije dilema – reč je o opredeljenju. I danas ima ljudi koji nemaju večne vrednosti pred sobom i u sebi. Oni govore o Evropi, o zemaljskom carstvu, o kosovskoj i vidovdanskoj mitologiji. Oni koji žive na idealima kneza Lazara poštuju i žive kosovsko jevanđelje, opredeljeni su za carstvo nebesko“.

Oni pak koji u popularnoj propagandi vulgarizuju čak i ovakve stavove, govore kako „kosovska večera nije završena“, a crnogorski pesnik M. Bećković govori kako se u vasioni-kosmosu i na Zemlji nije dogodila veća katastrofa od one 1389. na polju Kosovu. Metafore su to što jesu i one se slažu s obrascem, ali ne i sa realijama od kojih je jedna Kosovo. Ideološko-politički obrazac je neka vrsta „rama“ koji se u određenim periodima popunjava i funkcionalizuje prema dnevnim političkim potrebama.

Jektenija za Koštunicu i Aleksandra Karađorđevića

Oktobra 2000. posmrtni ostaci pesnika J. Dučića sahranjeni su u rodnom Trebinju i tom prilikom je – mimo crkvenih propisa – služena suguba jektenija za predsednika sekularne SRJ V. Koštunicu, koji, kao šef države u kojoj je SPC odvojena, na to nije imao pravo. Mitropolit Amfilohije je dvokratno oglasio šefa države u jekteniji rečima – „Pomolimo se za hristoljubivog predsednika našega Vojislava“. To je nešto neviđeno u pravoslavnim crkvama u zemljama u kojima je proklamovano republikansko uređenje. Druga „replika“ je još važnija i podatke dugujemo D. Ćosiću koji u zapisima – u delu Vreme zmija – iznosi jedan svoj razgovor sa patrijarhom SPC Pavlom. Dolazio je – kaže patrijarh Pavle – „prestolonaslednik“ Aleksandar Karađorđević i zahtevao da SPC njega i njegov vladalački Dom pominje u jekteniji i da se moli poimenično za njih. Rekao sam mu – nastavlja patrijarh Pavle – da u SPC postoji kanonski red i poredak i da se obredno-liturgijski obrazac ne može menjati proizvoljno i da je za to potrebno saglasje SPC budući da „živimo u državi koja je republika“. Jektenija je u tom smislu izraz stanja u državi koje Crkva prihvata ili ne prihvata – patrijarh je bio jasan i izrazio je svoju nesaglasnost sa nekim vladikama koji to podešavaju prema dnevno-političkoj konjunkturi.

Odlomak iz knjige „Oslobođenje i spasenje – o ideološko-političkom obrascu u SPC“, MOST ART d.o.o, Zemun 2012.

Oprema teksta redakcijska