Velika rečenica o Francuskoj revoluciji

Revolucionarno, da se prizna. A u Parizu su „pekaru Fulonu odrubili glavu, natakli je na koplje i pokazali njegovoj trudnoj ženi koja je pred tim prizorom pala u nesvest; sačekali su da se ona osvesti, pa su je onda primorali da poljubi glavu svoga muža“. Otud pitanje: možemo li mi (ljudi) da se osvestimo posle ovakvih knjiga i svedočanstava?

Pre odgovora „stigla“ je nova knjiga o Francuskoj revoluciji, u kojoj je za deset godina njenog trajanja i tiranije pobijeno više Francuza nego za hiljadu godina terora francuskih kraljeva. Tako je, zalud nam je da se držimo one – „da se o svakoj stvari može diskutovati podjednako za i protiv“. Ta knjiga roman je Saše Stojanovića Poslednji dan boga Saturna, roman u jednoj jedinoj rečenici sa 965 fusnota. Roman ukrštenica koji može da se čita jednovremeno – odnosi se na Stojanovićevu Veliku rečenicu i fusnote koje je prate što jeste savršena književna ambalaža, ili prvo Veliku rečenicu pa fusnote (može i obrnuto). Svejedno: rezultat razlikovnog procesa čitanja je približno isti. Piščev podvig, neobičan i za pitanje piscu – uzimajući njegove prethodne knjige u obzir – ako prihvatimo da je tačno već rečeno „da svaki put kada pisac načini zaokret u stvaralaštvu, nešto izgubi“: šta je ovim romanom izgubio? Uostalom, to i nije važno, mnogo je bitnije da su čitaoci samo na dobitku.

A kako izgleda Stojanovićeva Velika rečenica, beskrajna rečenica tek za onoliko manja od beskrajne istorijske priče? Evo tek jedno njenog sićušnog zamaha – „… i rapinjanjem na portu zločina gde stolećima amnestirani okivaju duh posred pleća putenosti, pored zvekira nebeskih hramova uzdizani ovozemaljskim grbačama, na vratima crkve, opet si pijan, stoko generalska, škole, vrtići, bolnice, groblja, šta pričaš, budalo… (310-311), sve uz „oslonac“ na fusnote 727, 729, 730. Sad, potpisnik ovih redova kao čitalac, kao da je i sam u koži Junaka Francuske revolucije, i beleži svoja razmišljanja kako je pomalo i nevičan mudrostima, ali sve i ima veliku želju za mudrošću. Ne učimo mi istoriju, istorija uči nas. Dakle, Stojanovićeva priča nosi pre ideju a ne utisak, od celog (realnog) sadržaja piscu je važnije da njegova Velika rečenica sama od sebe postane Stvarnost umnožavanja realnosti, da predstavlja stalno ljudsko ogledanje u ogledalu istorije, da se ljudsko osećanje i znanje slože. Da njegova priča iz višenavratnih čitanja prikazuje stalno nova (is)probavanja verzija istorije jer, gospodo, prava arhiva revolucije ni ne postoji. Verzije istorije su uvek samo verzije prethodnih verzija, to pisac znalački koristi, otuda i toliko fusnota-citata, mahom iz teorije rata (naravno, Hitler) i filozofije. Mnogo bi trebalo prostora nabrojati imena citiranih pisaca i mislilaca (Sioran, Kafka, dobri stari i neponovljeni Fuentes, Makijaveli, Šopenhauer, Sun Cu…) Neizbežno je da ovakav rukopis čine i odlomci iz zapisnika sa suđenja, prisećanja bezimenih očevidaca koji su tu da pripomognu, da odvoje bitno i prikriju osnovnu formu, da Velika rečenica postane važnija od neuhvatljivog sadržaja, da Velika rečenica sažme što više može od vremena i prostora, pa opet, da dominira virtuelni prostor prošlosti. Da Velika rečenica i sama postane teror malih slika revolucije i obimnog mozaika Zločina, da se i čitalački osvedoči kako reči piščeve Velike rečenice nisu tek ispisane na pesku već hrabro prenete na beli papir. Prenete da traju i pripomognu pri mogućem pronalaženju prave arhive revolucije.

Za prineti ovom osvrtu možda je baš prikladna ova beleška (odlomak fusnote 98, 60 – rukom pisana izjava nepoznatog očevica): „… Tu su bili još i njegov brat Ogistan sa polomljenom cevanicom iz koje je virila kost, besni Sen Žist i paralizovani Kuton čije su beživotne noge landarale preko ivica dželatovih kola… Uzbuđeni povici rulje su me prosto naterali da na trenutak zastanem sa svojim poslom i uputim pogled ka istorijskom mehanizmu: grubo istesani drveni stepenici, zakošeno čelično sečivo što leti kroz metalni žleb, grede iskovane pod pravim uglom. U suštini, i to je bila samo još jedna konstrukcija. Kruta, beživotna statika i luda, samrtna dinamika. Ništa više“. Evo, samo na osnovu odlomka tek jedne fusnote, primera moguće zamene fragmenta dela za celinu, fragmenta na osnovu koga možemo improvizovati (da ne preteramo) maltene „zglobni“ deo dela. A ne zaboravimo, ovo je odlomak fusnote koji se tek „očešao“ o reči piščeve Velike rečenice!? Zato se i moramo složiti sa rečima književnog kritičara Željka Grahovca (poleđina korica) da „… sve to nismo znali niti smo mogli znati, dok se Saša Stojanović nije odvažio straćiti četiri godine svog života da bi nam pokazao kako je i koliko svaka sličnost između ludnice i istorije… ne slučajna (nikako!), već, naprotiv, ključajna…“ Istorija = Revolucija = Ludnica!

Kad je tako, koliko su teške reči „Da bismo živeli sasvim smišljeno i izvukli iz iskustva svu pouku koju nam pruža, potrebno je da često mislimo o prošlosti: da ponavljamo ono što smo doživeli, učinili, iskusili i pri tome osećali“ (fusnota 707, 304, A. Šopenhauer)? Koliko? Odgovor smo dobili od Stojanovića koji nam ga je poslao u obliku pisma, odnosno romana, Poslednji dan boga Saturna. Njegovo pismo prosleđujemo vama da ne bi usamljeni iščekivali iznova pojavljivanje Boga i bogova.