Država i kamatarenje

„Žrtvovanje“ celog jednog novinara za samo taj jedan sektor bi možebiti za redakcije bio veliki trošak, ali bi za njihove čitaoce (gledaoce, slušaoce. . . ) bila nemerljivo veća korist. Jer, nadležnima se ni u ovoj stvari ne može više pokloniti ni relativna vera. Kad tvrde da ništa ne mogu učiniti protiv divljanja bankarskih marži i kamata. Naime, kao u Hrvatskoj, kao u Srbiji, tako su i u Bosni poslovne banke prošle godine poslovale sa zavidnim dobitima. Kao da svetski finansijski sektor ne potresa kriza, navodno nezapamćena za mnoga duga života. U Bosni su kao kod nas primetili kako se banke ponašaju zanimljivo: kad je svojevremeno euribor rastao, to je bio razlog da rastu i kamate na domaćem tržištu kapitala. Sad kad euribor pada, kamate opet rastu. Navodno, zbog rizika zemlje. Sve kao kod nas. Ko blizanci. E sad, bosanski mediji tvrde da centralne banke u regionu i nisu tako nemoćne u ovoj stvari. Ali da su se svoje moći odrekle dobrovoljno onim čuvenim, neviđenim uspehom koji se kod nas zove Bečka inicijativa. Jer centralne banke mogu da propišu odnos ukupne aktive i ukupnog kapitala banke koliki hoće. (Istina je da je kod nas već dosta visok, ali zašto ne bi bio još viši?) I da kažu: ako vi podižete kamate kako biste prebacili svoje gubitke na nas, mi ćemo propisati višu stopu odnosa kapitala prema aktivi, što bi inostrane majke ovih poslovnih banaka kod nas, koje se sve ređe zovu našim, prisililo na dokapitalizaciju kćeri. A one to ne vole. Ali bečkom inicijativom jedna po jedna država u regionu odriče se ovakvog prava prihvatajući da ovaj odnos ostane kakav je bio do sada!!! Je li ovo tačno? I ukoliko bi bilo primenjeno, kakve bi negativne posledice proizvelo? I po koga?

Kad sam se vratila iz Bosne, vidim da je i naš guverner Radovan Jelašić spoznao da i nije baš tako nemoćan u tim poslovima kamatarenja kako se dosad gradio. Više se neće oslanjati na preporuke i upozorenja nego će preporuke o načinu ugovaranja kamata pretvoriti u odluku i tako ih učiniti obavezujućim. Što je jako dobro. I potvrđuje da bi ovom temom mediji trebalo da nastave da se bave.

BRAĆA PO PET VEKOVA: Srbija je prošle nedelje potpisala Sporazum o slobodnoj trgovini sa Turskom. To je jako, jako i politički i ekonomski zanimljiva i važna vest.

Pravo je čudo da nije izazvala više opširnih komentara.

Jedina država na Balkanu do čijeg stava istinski drže SAD je Turska. U Srbiji živi bošnjačka manjina koja Tursku doživljava dosta bliskom. Turska je bez sumnje najspornije pitanje daljeg evropskog proširenja. Preko Turske bi i Srbija mogla da se jednom priključi na alternativne pravce za obezbeđenje energentima, pa da tako diverzifikuje svoju energetsku zavisnost. Tim pre što se Srbija sprema da već ovog leta potpiše sporazum o slobodnoj trgovini i sa Iranom. Turska ima tržište od 75 miliona stanovnika. I tekstilnu i konditorsku industriju koje bi mogle da izazovu paniku na srbijanskom tržištu. Iako će se sporazum do 2015. godine primenjivati asimetrično u korist Srbije. Turska ima more za čije su prihvatljive cene i ponudu visokog standarda zainteresovani srbijanski turisti, oko kojih će se poklati srbijanske i turske avio-kompanije. Balkanske zemlje Turskoj i Turska balkanskim zemljama mogle bi da ispadnu (privremena?) zamena za evropsko članstvo!? Ima tu još zanimljivih, pa i istorijskih detalja koji bi ovaj sporazum mogli da učine strateškim.

Rusija ima dvaput više stanovnika od Turske. I sa njom Srbija ima sporazum o slobodnoj trgovini. Koji nije doneo velike promene u međusobne spoljno-trgovinske odnose, a ni ruski investitori nisu briljirali u Srbiji. Sve do NIS-a. Nesumnjivu američku naklonost ekonomskom približavanju Srbije i Turske ne treba nikako zanemariti u proceni izgleda za uspešnost Dinkićevog potpisa u Istanbulu.