Užurbani ljudi na ulici, buka i vesela, nasmejana lica ne razlikuju sredozemni Solun tokom novogodišnjih praznika baš mnogo od luke koja je bučna i u svako drugo godišnje doba. Ovde je uvek živo. Svoju prvu „bezviznu“ šetnju kontinentom započinjem i zavšavam u srcu Soluna, na Aristotelovom trgu, tik uz spomenik protivniku stvaranja velikih državnih teritorija pod vlašću jednog vladara.
O ovo učenje oglušio se najpre Aleksandar Makedonski, čiji je Aristotel bio učitelj, posle i svi potonji vladari, do dana današnjeg. U odnosu na okolne građevine i ceo trg, koji se u obliku potkovice grupiše i otvara u sva četiri pravca a gleda na more, stari folozof deluje neznatno. „Pozira“ ovekovečen u bronzi radoznalim turistima. Jedan dečak, kome smo merili vreme – tu najtežu filozofsku temu – dosezanjem glave dalje od postamenta, dohvatio je podignut nožni palac na skulpturi, na kojoj je verno istaknuta kožna sandala i svi prateći detalji. Odlično, dete je poraslo u odnosu na prošli put i svoju, ličnu „Odiseju“.
Porastao je i Solun, nabrekao od reke ljudi, ideja, trgovaca, brodova, automobila i ponajviše brojnih želja, koje se u vidu snažne energije liju njegovim ulicama baš u ovoj novogodišnjoj atmosferi. Ukrasi u izlozima i svetleće sijalice daju svečarski ton zimskom prazniku. Izlozi puni nemačkog porcelana, svečana garderoba i ukrašene jelke podsećaju da je slavlje tu, oko nas. Kao prevashodno trgovački grad a ne turistički, Solun ne mazi svoje goste. Cene su drastično veće, jer je ovo period kada valja zaraditi, kažu domaćini. Tako se piće i iće u srcu Soluna, prodaje po … pa praznik je, ne treba zamerati. Hrana je odlična, spoj Mediterana i Balkana i kao svaka mešavina, budi čula. Restorani su ionako puni, ulice vrve od ljudi, kafići na obali imaju goste i unutra i napolju. S pogledom na more. Tu je i Leoforos Nikis, šetalište kraj obale mora, i puno pomodnih barova na skveru suprotno od Belog tornja. Vredi proveriti. Zabava se traži i duž obalskog puta ka Kalamariju, i diljem pešačke zone Dhimitriou Gounari. Svemu ovom nasuprot, ponosne u sveopštoj gunguli stoje gradske crkve, na čijim isturenim molitvenicima građani pale sveće. Ponegde promakne neko od sveštenika ili monahinja, u crnim mantijama. Nešto iznad Aristotelovog trga, ostaci antike. Ulice, trgovi, stubovi, vodovod. U blizini park, u parku klizalište, montažno. Mladi jure, zajapurenih obraza, leti se, klizi, pada i ponovo ustaje. Smeh. Puno dece. Ritam grada zove, nazad u šetnju. Obrisi starog Soluna mogu se videti i u ograđenoj četvrti Kastra, poznatijom pod nazivom Ano Polis, na padini brda iza moderne mreže ulica. Na antičkim iskopinama tabla sa podacima – osnivač Soluna je kralj Kasandar 315. godine pre nove ere. Veruje se da je grad dobio ime po Tesaloniki, supruzi Kasandara i polusestri Aleksandra Velikog. Njen otac Filip II Makedonski ju je tako nazvao u čast pobede nad Tesalijcima.
Saznajemo da moderan izgled grad duguje najviše velikom požaru 1917. godine, nakon čega je obnovljen pod nadzorom francuskog arhitekte i arheologa Ernesta Hebrarda. Tako je dobio dugačke, centralne avenije, paralelne sa morskom obalom. Prate ih gusto zbijene, poprečne ulice, sa drvećem. O svemu se mislilo. Bolji poznavaoci ovdašnjih prilika kažu da na atmosferu utiče i široka etnička mešavina stanovništva, stimulisana glavnim univerzitetom, lukom i međunarodnim trgovačkim manifestacijama.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
