Filadelfija: Sve tajne jednog grada

Zvono Slobode (Liberty bell), dvorana Nezavisnosti (Independenc hall), Franklinov skver (sa rekonstrukcijom štamparije i kuće velikog državnika i naučnika) i još tušta i tma zaista starih zgrada zgodno grupisanih kao da su planirali još tada pešačke ture i potreba za pravom istorijom se sasvim lepo zadovoljava. Ipak, kao prva prava metropola posle DC-ja, Sijetla a naročito De Moina, nas okorele urbane momke iz Srbije ponajviše osvežava gužva, trubljenje, psovanje, nikotinski zavisnici na svakom ćošku i uopšte, ceo onaj divni haos velegrada. Jer, Fili prosto ima dušu.

Recimo, ima prave, vatrene navijače koje upoznajemo na hokejaškoj tekmi, gde se naravno slikamo i sa čirlidersicama Flajersa. Ima i opasne četvrti koje upoznajem prilikom potrage za kućom u kojoj je Edgar Alan Po navodno napisao „Gavrana“, i gde svojim očima posmatram (i slikam!?) dilovanje iz kola, da bih posle potprašio pete sve do auto-puta koji razdvaja afroameričke četvrti od Čajnatauna gde me sigurno neće juriti!

Filadelfija ima prelepi univerzitetski kampus i najstariji pravni fakultet u SAD, kao i fantastičnu zgradu gradske uprave opkoljenu oblakoderima, ali takođe ima i štrokave ćoškove i uličice u koje ne biste zalazili, i naravno, ima Rokija Balbou! Na putu ka gigantskom muzeju umetnosti u kojem je upravo dan besplatnog ulaza srećemo i fiktivnog boksera, pred čijom statuom (iz Rokija III) se čeka na slikanje u organizovanom redu. Zatim sledi trk uz 72 stepenice do vrha i uz rizik da se razbuca aparat koji sve to snima ili luda glava koja je akciju smislila. Valja obići i mali ali upečatljiv novootvoreni Rodenov muzej niz ulicu Bendžamina Frenklina, koju krase zastave nacija zastupljenih u ovom gradu – nažalost bez srpske.

Filadelfija uopšte vrca od ulične umetnosti, jer je neverovatnih 5 odsto gradskog budžeta posvećeno ulepšavanju grada, pa tako svuda srećemo klasične i modernističke skulpture, a umesto grafita – murale oslikane od strane bivših vandala kojima su vlasti dale budžet da od svog bunta naprave priznatu umetnost. Još jedna trenutna izložba koju ubadam je najveći sajam cveća na svetu, koji predstavlja sve najlepše što se da uraditi u pogledu uređenja vrtova i cvetnih aranžmana, kao i pojedinačnih odgajanih biljaka. Može se na istom šetati kroz čitave mini-parkove u gigantskom izložbenom prostoru, ali i diviti stotinama godina starim bonsai drveću i mikro ikebanama koje se posmatraju pod lupom.

Najjači utisak je ipak pijaca, Reading Terminal Market, ogroman zatvoreni prostor prelepih mirisa i ukusa, na kojem srećemo i brojne Amiše u tradicionalnoj odeći (baš kao u filmu „Svedok“), i za stajanje ipak udobnijim patikama. Pored već oprobanih degustacija koje vas lako zasite, treba odvojiti prostora u stomaku za veliki specijalitet. Naime, kod „Dinic's“-a, za šankom se može pojesti najbolji sendvič u SAD, čudovište od pola kile, koji ipak nije tipični filadelfijski cheesestake već sadrži tek tri sastojka – kiflu, cepkanu svinjetinu u saftu i… brokoli?!