Sedele smo u bašti kafića u starom gradu, ispod mletačke lože iz 1662, gde sada prodaju antikvitete. Počeo je pljusak. Dobila sam knjigu „Sjećanje na moje tužne kurve“ od Jasmine. Pokušavala sam da složim utiske iz labinskog muzeja iz koga smo izašle pre nepunih pola sata. Zapravo: od replike rudarskog okna koja se nalazi u podrumu. Nisam očekivala da je to tunel dug 150m i da nije preporučljivo da idem sama. Srce mi je još lupalo. Smešten u baroknoj palati Lazarini Batiala, ovaj muzej je zaista jedan od najoriginalnijih u Hrvatskoj. Tu sam saznala i o svirepom Zakonu kotla, iz prvog labinskog zakonika iz 1341, prema kojem su osumnjičeni bili prisiljeni da iz kotla sa vrelom vodom izvuku kamenčić, i to najviše u tri pokušaja. U slučaju neuspeha bivali su okrivljeni, a ako bi uspeli, tri dana su držali ruku u navoštenoj rukavici, nakon čega je njihova sudbina zavisila od stepena opekotina.
Gradić Labin… Koreni sežu u predrimsko doba kada je bio utvrđenje na brdu, pa preko rimske vladavine, kada se zvao Albona, pod Venecijom, Austrougarskom i Italijom. Prepoznatljiv je po zvoniku Sv. Justa iz 1623, koji se otvara samo ujutru, na nekoliko sati, obično nema posetilaca, pa čuvar zatvori i ode, tako su nam rekle meštanke. Posle „O ljubavi i drugim nečistim silama“, stigla je na red i zbirka priča „Dvanaest hodočasnika“. Pa „Kronika najavljene smrti“ i „Zla kob“. Junake iz knjiga zamišljala sam u labinskim baroknim palačama, po ulicama, malim kapelama, poput one Sv. Marije od Zdravlja iz XV veka, sa tipično istarskim tremom sa stubovima i pogledom prema donjem gradu. Magični realizam Istre uklapao se uz Markesa. I čakavica, taj arhaični i egzotični dijalekt. Nije pored bazena hotela sa 4 zvezdice, nije na plaži. Moraš da zagrebeš, da je potražiš. Reklo bi se da je Rabac, podno Labina, još jedno turističko mesto, nakićeno radnjama sa suvenirima i bogatašima. Ali tamo, iza poslednjeg hotela, prema brdu, nalazi se staza keltske boginje Sentone, zaštitnice putnika, koja je nekada štovana ovde. I ako krenete stazom kroz šumu, pored rečice Raše, možete stići do Labina, a negde na pola puta, naići ćete na jedan vilinski slap. Pardon, vodopad. Možda me je ona čuvala na ovom putešestviju gde je svaki dan bio nova avantura. Ona i on – Garsija Markes.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
