Miris šumskih jagoda

– Eno divljih krušaka, a do njih su i oskoruše, samo nemoj da se prevariš.

– Ja se već prevario, ovo je kiselo-gorko. Šta je ovo?

– Naišao si na oskoruše.

– Ja sam čuo da se oskoruše jedu, ali tek kada odstoje nekoliko meseci pa tek onda promjene boju, sazriju, a ovako su kisele i opore. Zato su kruške prava poslastica, tako male, a tako jake. Vraćaju snagu.

Uđoše svi na početak šumarka, da se oslade, kad se ču Igor:

– Vidi, šta se ovo crveni u travi?

– Sagnu se Grmečlija Petar i ustanovi da se radi o jagodama.

Malene, poput malog dugmeta na ženskoj bluzi. Sve je vrvelo od mirisnih, slasnih plodova dole u travi.

To je bilo već na brdu iznad Pritoke, a put nas je vodio preko Ružice i Založja, kroz šumarke bukve, hrasta, javora i graba prošli smo pored Grabeža. Tu se pružao dug put do Velikog Radića, koji je već u ataru Bosanske Krupe, koju smo videli sa brda kako se ugnezdila uz Unu baš kao i Bihać.

Eto nas i u Velikom Radiću. Tu je Grmečlija imao prijatelja, od onih dobroćudnih gorštaka na svoju ruku – Iliju.

Dok je grupa krenula da vidi skup ispred nove-stare crkve Pokrova Presvete Bogorodice u Velikom Radiću, koja je podignuta 2009, odlučih se da ostanem da ih sačekam, sa Ilijom i da popijem kafu i hladne vode sa izvora. Ilijina žena Joka upravo je ispekla kafu u rerni, pa je iznela da se ohladi, a miris se širio. Šumske jagode, divlje kruške, rakija trešnjevača, kafa i izvorska voda isred nas nateraše Igora da komentariše:

– Kao u vrhunskom hotelu.

Ilija pogledi brkove te će:

– Ne dam ja svoju bajtu.

A bajta je bila od hrastovine, koja je sa godinama postala kao gvožđe.

– Gledam svoja posla, dobro sa ljudima. Bio sam oficir u mnogim krajevima stare države i kada sam video šta se radi, rekoh, ovo nije za tebe. Skidaj tu uniformu, nećeš više slušati i služiti bez prava da misliš svojom glavom. I vratio se odakle sam i krenuo…

– Ej, Ilija, dođi – zove neko ispred kuće.

– Krušnu ti mrvu, ne da mi da popričam sa gostima. Ko je – nek dođe. Sevnu Ilija sučući oštre brkove koji su na krajevima zlatno-žuti od duvana. Ispred njega je kesa sa duvanom, limena tabakera sa orijentalnim šarama, polumesecom i zvezdom negde iznad Bosfora. Vešto mota cigarete i odlaže ih u kutijicu. Prsti kao da sami rade, pokret ne prestaje. Taj ga ritual očito smiruje. Pored njega je starinski upaljač koji miriše na benzin, jedan od onih starinskih sa vatom u spremištu. Primitivan upaljač koji nikada ne izdaje ako gazda o njemu vodi brigu. Nije to jedan od onih na gas koji se bace. Pojavi se novi gost, veseljak Steva sa tamburom.

– Ej, prika, ajde odma jednu – dovikuje Ilija i stavlja pred gosta kafu i rakiju, a Steva zapeva:

„Aj, bosiok se s rosom zamjerio, aj, roso, kad ćeš pasti na me.“ Pesma nas je ispratila.