Srbija 2016. godine nije Srbija 2005. godine, ali neke stvari se očigledno sporo menjaju. Kada je pre više od deset godina Pireus banka falsifikovala potpis i pečat svog klijenta, kako bi naplatila obezbeđenje po istekloj garanciji, takav čin se još i mogao podvesti pod „Divlji zapad“ srpskog finansijskog sistema i uopšte cele srpske države, koja je tek nekoliko godina ranije počela da gradi „demokratske institucije“. Mada, ko se dobro seća tog vremena, ni tada to nije bilo ni normalno ni prihvatljivo ponašanje. Ni učestalo. Danas je to nezamislivo i u tom delu smo, srećom, ipak odmakli.
Gde se nismo ni makac pomerili jeste inertan odnos institucija prema ovakvim gresima iz prošlosti. Valjda vodeći se maksimom da vreme leči sve, ni tužilaštvo ni Narodna banka Srbije do danas nisu reagovali i procesuirali počinioce, kaznili banku niti na bilo koji drugi način uverili javnost da je fotokopiranje tuđih potpisa, a zatim i otimanje novca na osnovu tog istog potpisa u Srbiji stvarno krivično delo.
Još 2014. godine, Privredni sud je, na osnovu privatne tužbe, pravosnažno presudio da je Pireus falsifikovala dokumenta i zatim zaplenila novac svog klijenta, blokirala mu račune i uzela sav novac koji je na njih legao dok nije namirila „račun“. Tužilaštvo koje je dobilo sav materijal, uključujući i pravosnažnu presudu o falsifikovanju do danas nije našlo za shodno da pokrene postupak protiv počinilaca. Narodna banka, takođe upoznata sa presudom i svim okolnostima, nije našla za shodno da procesuira i kazni banku koja se tako ponaša prema srpskim firmama koje kod nje imaju račune.
Stoga neće biti čudno ako se jednom ispostavi da Srbija 2016. ipak malo više liči na Srbiju 2005. nego što mi danas mislimo. I ako se za desetak godina ponovo pojavi neka pravosnažna presuda o nekom falsifikovanju koje se, ko zna, možda baš ovih dana dešava. Gde nema sankcije, nema ni odgovornosti.
Uostalom, treba li nam veće upozorenje od podsećanja na sistematsku praksu banaka da protivzakonito dižu marže i kamate na kredite u „švajcarcima“ uprkos Zakonu o obligacionim odnosima koji im je to oduvek zabranjivao? Moramo li se podsećati i kreditnih dosijea građana, klijenata KBC banke, koje je ta banka prosto bacila na deponiju? A „kreativnog“ proračuna kapitalne adekvatnosti širom bankarskog spektra? Nagomilavanja protivzakonitog vlasništva povezanih lica, recimo u Univerzalu, koje NBS ne vidi kao povezana, iako čak dele kancelarije i direktore koji su radili malo u jednoj, malo u drugoj firmi?
Nije tu kraj. Ima toga još. I sve se događalo posle te daleke 2005. godine. Klima nekažnjivosti proizvodi praksu banditizma.
Tužilaštvo i NBS: mislite o tome.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
