Atak na pravo i pravdu

Ipak je sud, sa svim svojim slabostima, institucija sa kojom se ostvaruje harmoničan društveni život. Haški tribunal doneo je presudu koju ne mogu da prihvate ni pravnici ni laici, nezavisno koje su nacionalnosti. Kakva je to presuda koju tako oštro kritikuju i sudije koje su bile u veću, ali su izuzele svoj glas za takvu presudu?

Argumenti koje iznosi sudija Pokar (sudija koji je glasao protiv donošenja takve presude) zaista deluju ubedljivo. Njih mogu shvatiti i prihvatiti i oni koji ništa ne znaju o sudskom predmetu, dakle i oni koji su prvi put čuli o čemu je vođen postupak pred Tribunalom.

Nasuprot tome, postavlja se pitanje kako nazvati trojicu sudija koji su glasali za takvu presudu. Da li su to pravnici dostojni sudijskog zvanja tako značajnog Tribunala kada su takvu odluku doneli? Uopšte uzev, ovaj slučaj zahteva da se posmatra kroz optiku odnosa prava i politike. Je li pravo, pa i kada je reč o međunarodnom pravu, toliko nemoćno da se suprotstavi političkoj moći? Odgovor je nažalost potvrdan, jer je politička moć iznad prava, u onoj meri u kojoj su sudije bilo kojeg suda slabe da se odupru takvom uticaju.

„Duh sudije“ je osnovni element u izgradnji nezavisnog statusa sudije. Nema propisa na osnovu koga se može ostvariti nezavisnost i samostalnost sudije, ako je njegovo stanje duha slabo. Politički stavovi koji su zauzeti povodom ratova na prostorima bivše Jugoslavije bili su osnovna odrednica za jednu ovakvu odluku Tribunala. Mnogo je razloga zašto su takvi politički stavovi zauzeti, pa je veliko pitanje da li je u tom pravcu bilo moguće nešto više uraditi da se ne donose takvi isključivi zaključci po kojima je srpska strana kriva za sve. Ide se dotle da se Srbima skoro isključuje položaj žrtve u ratnim zbivanjima.

Pritisci ove vrste sistematski su vršeni i stoga su ovakvi rezultati. Naravno, imam u vidu da politički pritisci te vrste dolaze od velikih sila, koje od samog početka izbijanja rata imaju takav stav. No, to ne znači da nije trebalo biti više aktivan u pripremi odbrane okrivljenih Srba pred Tribunalom kako bi se stvorila platforma sa koje se stvarnost jasno vidi i kada su u pitanju političke ocene.

Ova presude ne treba da se gleda kao pravni akt koji nas dovodi u bezizlaznu situaciju. Ona vređa osećanja žrtava i sve pripadnike srpskog naroda, kao i onih koji su daleko od toga. Međutim, treba sačiniti novi pristup u rešavanju svih političkih pitanja, kako u vezi sa KiM, tako i onih koji su u vezi sa spornim događajima iz rata. Samo odlučna, istrajna, iskrena, i demokratska delovanja na unutrašnjem i spoljnom planu biće najbolja odbrana od svake vrste prigovora na bližu i dalju prošlost Srbije. Takvom politikom Srbija će se objektivno približiti modernim i demokratskim zemljama.

Stalno osvrtanje na prošlost i ukopavanje u rovove prošlih vremena ne vodi napretku ni civilizacijski ni kulturno, a samim tim društvo stagnira u ekonomskom i privrednom pogledu. Presuda Haškog tribunala, koja je atak na pravo i pravdu, prirodno, izaziva različite emocije koje ne smeju da nadvladaju razum, iako je nužno i razumljivo iskazati svoje nezadovoljstvo prema takvom pravnom aktu. Iako to nije prva presuda Tribunala koja je direktno protivna međunarodnom pravu, raspravu o delovanju Haškog tribunala treba voditi stručno i hladne glave, jer se samo tako u međunarodnim relacijama može pridobiti podrška ogromnog broja država članica UN.

Autor je advokat iz Beograda