Marko Šelić Marčelo

Rejdž bejt je savremeni anglicizam iz internetskog žargona, i dalje bez adekvatne domaće zamene. Što je dosta čudno za jezik zemlje u kojoj postoji čitava industrija za proizvodnju tog fenomena, gde on iz nakaradne vabilice pažnje prerasta u sociološko oružje. Dok ne smislimo bolje, ljupko ćemo ga zvati popizd-mamac.

Jeste li otišli na sajt "ko si bre ti" i u rubriku za prijavljivanje bahatosti upisali reč režim, da sažmete muku? Izumitelja ćemo, u skladu sa sicilijanskim idealima kojima stremi, prikladno u nastavku teksta zvati Don Kosibreti. I dok nas rodonačelnik žanra zabavlja tobož prilikom da mu tužakamo junake njegovih sopstvenih sabranih nedela - ti besprizorni likovi neometano vršljaju dalje.

Lagane letnje teme: u prošlom tekstu načeli smo čudovištologiju, pa da nastavimo jednako sunčano.

Aktuelna hit-serija "FROM" ne snima se u Srbiji, što je teška greška produkcije. Ovde ne bi morali da postavljaju kulise, niti da bilo šta dorežiraju. Stvari su već nameštene taman onako kako su autori hteli, pokušavajući da izmaštaju nešto baš hororično: bezizlazno mesto, zarobljeni ljudi-taoci, mračna sila koja ih šikanira i raščovečava - a sve zbog jednog rituala pogodbe s nečastivim. Koji zauzvrat časti, ali na svoj način. Pa, evo domaćeg Fromvila: realistična verzija koja, baš kao i njen televizijski duplikat, hrli prema poslednjoj sezoni.

Muzej devedesetih ima novu postavku: "Devedesete, lično". Ali posetilac-namernik, oran da je vidi, mogao bi gadno da zaluta. Čime bi zapravo svejedno stigao tamo kud je pošao, samo još živopisnije no što je želeo. Sledi pokušaj uputstva.

Grafički roman "Irena, anđeo iz geta" otima od istorijskog zaborava priču o Ireni Sendlerovoj, ženi koja je tokom Drugog svetskog rata iz varšavskog geta izvukla i spasla dve i po hiljade dece, dovijajući se na najneverovatnije (utoliko i najrizičnije) načine.

U bioskopima su "Gospodari svemira", na čelu s jednim od heroja mog detinjstva: Hi-menom. S ove distance, osamdesete deluju kao jednostavnija vremena, era kada je linija između dobrih momaka i negativaca bila jasna (ili je to tvorilo dečačko doba, a ne tren u kojem je svet realno bio). Kupio sam kartu željan upravo toga: nikakve duboke poente i karakterizacije, samo malo crno-belog sveta. Ne bojte se, ovo nije recenzija filma. Ali mogla bi biti recenzija jedne od poenti filma.

Na dvorskom podijumu pleše se najnoviji bitangaški tango: sad je ideja da zađubrimo odnose s Crnom Gorom, jer istraživanja pokazuju da su gledaoci Informera oguglali na tradicionalno trovanje mržnjom prema svim ostalim komšijama. To je njima ko dobar dan, a dan mora biti loš, dramatičan, tablete za pritisak ne smeju delovati.

Ljudi očajnički traže pojas za spasavanje.

U trenutku kada čitate ovaj tekst, subota je - i svi znamo gde smo predveče. Svakakvi se policajci po gradu smucaju, a priča se da postoje čak i kriminalci bez uniforme; ne znamo šta nas čeka, ali znamo da nema nazad: Srbija ne sme da stane, eto bar jednog opšteg konsenzusa - samo što to nije ona sloga što Srbina spasava, no naprotiv.

Reče mi jedan prijatelj nedavno: "Otišao bih odavde, ali tek kad ovo prođe." Stav u najmanju ruku zanimljiv, čujemo često da se ljudima smuči ovo konstantno probijanje patosa pakla i pomeranje dna u dubinu - pa odu; ima onih koji pak ostaju i ne odustaju od borbe; razbaškarene vaške goje se na velepljačkama, dok bagatela-Fausti - ovde gde se valuta duše na berzi kotira tako nisko da je kupljiva i za pare iz Monopola, kamoli za prave - žive od sitnog ćara, strepeći da i to ne izgube; naposletku, tu je i onaj soj kojem je utuvljeno u glavu da se, ma kakva vlast bila, na nju prdet ne sme, čak ni ako sevne zakon da ministri dolaze na posao jašući na grbini roblja.

Vrhovni argument zašto vrhovni meteorolog neće raspisati izbore ove godine najsažetije glasi: a što bi. Sve što mrcvari ljude njemu je milo, plus ima ona taktika "mi sad treba da se sakrijemo ispod kamena dok belosvetska halabuka ne prođe" - primenjena na lokal, u smislu: ako dovoljno dugo čekam, dočekaću povoljnije okolnosti, a za to vreme klatiću im živce bezecovanjem ovih i onih datuma i ubijati ih u pojam specijalitetom kuće: pakostima na nivou vrtića.

Čuda velikoga u rubrici "jbg": šibicarstvo ima svoje domete. Ima samo jednu ligu - sitan ćar, driblanje naivnih prolaznika - i nije kao da te pošalju na opštinsko takmičenje kad našibicaš dovoljno ljudi, pa na regionalno, republičko... i na kraju na belosvetsko. Ne, ta igrica nema sledeći nivo, jer kad ti jednom nađu kuglicu u rukavu, više se ne pojavljuješ na tom ćošku.

Na naslovnoj strani nekog od režimskih štampanih bulažnjenja - namenjenih onom sve manjem broju posednika stokholmskog sindroma što svog zulumćara ljube i nije im dosta usmena miloreč baljezgara s TV-a - vele kako "blokaderski ideolozi" dolaze k sebi od mađarske injekcije elana jer severnosusedni recept nije moguć kod nas. Obaška što našmrk-vlastela misli da ih ništa nikad neće skinuti s Olimpa - sad kad su malo kao promenili gaćad koju su cele prošle godine oseravali, pa ih miris lenora zanosi - nije nezanimljivo mentalno gimnasticirati da li je jednačina stvarno (ne)prepisiva.

Ovih dana Srbija je lisnato testo: sve lista na listu. Tu je crna lista nepodobnih, za koju se kandiduješ tako što makar u praznoj sobi režucneš nešto protiv režima (jer dok je ovakve službe, zidovi će imati uši); tu je Dačićeva lista, za koju su se neki kandidovali gorko se zaje*avši da pre-Uskrsa-uskrslom pošalju koju toplu reč bodrenja da se digne s odra u svoje žalosno političko postojanje; tu je, naposletku, famozna studentska lista - čije tajanstvo je goruća tema, jer šlajmotvorci ne znaju prema kome da kalibriraju šlajm, pa se guša puni ljagom opšteg tipa, pera se oštre u bazi konjokradice - dok druga strana isto tako napamet sprema blatobrane, smejući se nervozi protivnika.