Marko Šelić Marčelo

Na dvorskom podijumu pleše se najnoviji bitangaški tango: sad je ideja da zađubrimo odnose s Crnom Gorom, jer istraživanja pokazuju da su gledaoci Informera oguglali na tradicionalno trovanje mržnjom prema svim ostalim komšijama. To je njima ko dobar dan, a dan mora biti loš, dramatičan, tablete za pritisak ne smeju delovati.

Ljudi očajnički traže pojas za spasavanje.

U trenutku kada čitate ovaj tekst, subota je - i svi znamo gde smo predveče. Svakakvi se policajci po gradu smucaju, a priča se da postoje čak i kriminalci bez uniforme; ne znamo šta nas čeka, ali znamo da nema nazad: Srbija ne sme da stane, eto bar jednog opšteg konsenzusa - samo što to nije ona sloga što Srbina spasava, no naprotiv.

Reče mi jedan prijatelj nedavno: "Otišao bih odavde, ali tek kad ovo prođe." Stav u najmanju ruku zanimljiv, čujemo često da se ljudima smuči ovo konstantno probijanje patosa pakla i pomeranje dna u dubinu - pa odu; ima onih koji pak ostaju i ne odustaju od borbe; razbaškarene vaške goje se na velepljačkama, dok bagatela-Fausti - ovde gde se valuta duše na berzi kotira tako nisko da je kupljiva i za pare iz Monopola, kamoli za prave - žive od sitnog ćara, strepeći da i to ne izgube; naposletku, tu je i onaj soj kojem je utuvljeno u glavu da se, ma kakva vlast bila, na nju prdet ne sme, čak ni ako sevne zakon da ministri dolaze na posao jašući na grbini roblja.

Vrhovni argument zašto vrhovni meteorolog neće raspisati izbore ove godine najsažetije glasi: a što bi. Sve što mrcvari ljude njemu je milo, plus ima ona taktika "mi sad treba da se sakrijemo ispod kamena dok belosvetska halabuka ne prođe" - primenjena na lokal, u smislu: ako dovoljno dugo čekam, dočekaću povoljnije okolnosti, a za to vreme klatiću im živce bezecovanjem ovih i onih datuma i ubijati ih u pojam specijalitetom kuće: pakostima na nivou vrtića.

Čuda velikoga u rubrici "jbg": šibicarstvo ima svoje domete. Ima samo jednu ligu - sitan ćar, driblanje naivnih prolaznika - i nije kao da te pošalju na opštinsko takmičenje kad našibicaš dovoljno ljudi, pa na regionalno, republičko... i na kraju na belosvetsko. Ne, ta igrica nema sledeći nivo, jer kad ti jednom nađu kuglicu u rukavu, više se ne pojavljuješ na tom ćošku.

Na naslovnoj strani nekog od režimskih štampanih bulažnjenja - namenjenih onom sve manjem broju posednika stokholmskog sindroma što svog zulumćara ljube i nije im dosta usmena miloreč baljezgara s TV-a - vele kako "blokaderski ideolozi" dolaze k sebi od mađarske injekcije elana jer severnosusedni recept nije moguć kod nas. Obaška što našmrk-vlastela misli da ih ništa nikad neće skinuti s Olimpa - sad kad su malo kao promenili gaćad koju su cele prošle godine oseravali, pa ih miris lenora zanosi - nije nezanimljivo mentalno gimnasticirati da li je jednačina stvarno (ne)prepisiva.

Ovih dana Srbija je lisnato testo: sve lista na listu. Tu je crna lista nepodobnih, za koju se kandiduješ tako što makar u praznoj sobi režucneš nešto protiv režima (jer dok je ovakve službe, zidovi će imati uši); tu je Dačićeva lista, za koju su se neki kandidovali gorko se zaje*avši da pre-Uskrsa-uskrslom pošalju koju toplu reč bodrenja da se digne s odra u svoje žalosno političko postojanje; tu je, naposletku, famozna studentska lista - čije tajanstvo je goruća tema, jer šlajmotvorci ne znaju prema kome da kalibriraju šlajm, pa se guša puni ljagom opšteg tipa, pera se oštre u bazi konjokradice - dok druga strana isto tako napamet sprema blatobrane, smejući se nervozi protivnika.

Nedelja. Izbori u deset mesta. Ringla odvrnuta na devetku. Trebalo bi da su lokalni izbori lokalna tema, ali nisu: čitava zemlja je na nogama, jer ima posla s otelotvorenom kompilacijom "najbolje od patologije", što je u isto vreme najgore od patologije. Takav dan tera nas da iznova zaključimo: gospode, ovaj čovek, kad ne bi bio zasenčen karakterom, vladao bi zauvek bez ikakve frke.

Petak je, ovu kolumnu kucam iz Ljubljane.

U ispovednom romanu "Daleko od istine" italijanska autorka Veronika Raimo na jednom mestu kaže: "Zapravo, to je ono što sam radila čitavog života: kad god bih se osetila zatvorenom u nekom sobičku, u nekoj igri s pravilima, nisam pokušavala da pobegnem - već da zagadim razumnost sobe i pravila.

Tribinu s maturantima, posvećenu Zoranu Đinđiću, otvorio sam rekavši da je gorka ironija što svakog 12. marta gledamo unazad da bismo se sastali s NJim - jer On nam sastanak nije zakazao tamo. Randevu je u budućnosti, onoj kojoj On nije bio samo neimar, već i svevremeni savremenik.

Čudno je ovih dana: sunce mami napolje, a tamo - lepo vreme u užasno nevreme; ubija što ta istovremenost nije privremena. Ovde čak i sunce laže, pa se prevarih da obiđem parohiju. Proizvodnja žuči i rudnih bogatstava u bubregu, ispostavlja se, može biti pospešena čak i običnom šetnjom kroz grad.

Iole normalna osoba, kad pogleda na šta stvarnost liči, zapitala bi se kako On misli ovako da vlada. Više verovatno ni seoska tombola ne može da prođe bez incidenta. Pitanje je otprilike minuta kada će i srpski poljoprivrednici biti nazvani ustašama, jer to je svako ko nalazi mane Aci Srbinu. Te "blokaderske ustaše" ovih dana skrivile su i upalu pluća Ivice Dačića, ako je verovati režimskim medijima.

Šta je zapravo Milutin Petrović rekao Goranu Markoviću - nije stvar puke palanačke radoznalosti. U tom okršaju ima nekog destilata naše stvarnosti, nečega suštinskog što definiše i uređuje odnose ovde i sad. Mogla bi biti nagađačka tema čitavih romana. To se može beskrajno zamišljati, a istovremeno je nezamislivo.