Pop Up

Ne sećam se vremena kad je Jugoslavijom vladao Tito.

Znate onaj stari stari vic: zašto su žene loši vozači? Zato što su ih muškarci ubedili da je ovolicko 20 cm.

Dok još situacija nije pojurila u smeru stavljanja pod kontrolu virusa i gašenja pandemije (što se desilo prošlog vikenda u nekom antirealnom univerzumu/mehuru u kom žive bića iz kriznog štaba) i dok su vlasnici kafića još imali obavezu da svoje lokale drže zaključanim, prošetala sam se krajem i overila nekoliko kršilaca propisanih mera.

Bindžovanje je postao poguban ekstremni sport.

Ako ste imali naivnu ideju da ćete se smrću otrgnuti od mučnih produkata i projekata ove vlasti, prešli ste se.

Izgleda da nas u poslednje vreme smrti upozoravaju na to da se naš svet kruni.

Da mi je neko rekao čemu ću se radovati kad porastem, verovatno bih neutešno zaplakala pa plakala dok mi ne kaže da se našalio (kad sam bila dete, ovo je umelo da upali).

Kao i sve ostalo, slučaj "čika Mika" morali smo da obučemo u spektakl. Žao mi je što je tako, ali je naivno očekivati da bilo kom problemu možemo da pristupimo bez senzacionalizma.

Jedna od važnih karakteristika sitkoma je njegova moć da nas "uzme pod svoje" tako što nas primi kao člana porodice.

Curi ova godina. Na njenom kraju, kad se osvrnem, nemam neke značajne zaključke, ali imam nekoliko zapažanja.

Da nije besmisleno, bilo bi smešno, bilo bi čak toliko smešno da bismo se smejali po autobusima sami za sebe kad bismo se toga setili.

Pre toga moram da odradim teretanu, da prošetam kuče, da se okupam, skoknem po dete u školu, popijem sa kumom kafu, malo se odmorim na Kopaoniku, završim neki posao sa Petrovićem.

Možda je globalno važan događaj izbor predsednika Amerike.

Slučaj koji planiram da predstavim nije me posebno zapitao šta se događa jer mi je jasno da ljudi prodaju (izneveravaju) ideje.

Ne znam kako drugačije da razumem pomahnitale korisnike društvenih mreža koji su spremni da seku glave zbog prijavljivanja restorana i pojedinaca što ne poštuju propisane epidemiološke mere.