Nina Savčić

Kad sam bila mala kružio je vic koji je počinjao ovako: probudi se jednog jutra Mujo, stane pred ogledalo i shvati da je Afroamerikanac (tad se nije vodilo računa o političkoj korektnosti pa je umesto ove stajala druga reč). Ne sećam se nastavka, nije ni važno, poenta je da je odraz u ogledalu dao Muji povod da se zamisli nad svojim identitetom ili da se zbuni.

Počela sam da pišem novi roman. Ide onako... kilavo. Između ostalog, zato što su mi potrebni konsultanti, ono što se zove „mišljenje struke“, za delove radnje, a to je prilično delikatna i neizvesnog rezultata faza procesa. Postoji realna mogućnost da se autor i struka ozbiljno sukobe pa pocepaju „klaud“ (u kom su čvrstim vezama spojeni) kako bi uništili kontakt vo vjeki vjekov.

Od svih izraza kao što su kako-tako, povuci-potegni, idi mi-dođi mi itd. najzanimljiviji mi je rekla-kazala. Sinonimni glagoli u prošlom vremenu (tačnije, u obliku radnog glagolskog prideva, dakle, dela perfekta, što je takozvani krnji perfekat u rečenicama, često korišćen u pripovedanju) u ženskom rodu.

Pronašla sam podatak da je 4. april u Americi Nacionalni dan grljenja novinara (zvuči bolje na engleskom). Ne znam da li su lokalni novinari/urednici spremni da se grle sa publikom, ali mislim da bi trebalo uvesti takav dan i kod nas. Bar za virtuelne zagrljaje, ako nisu spremni na fizičke. Jer, ovde se novinari uglavnom šikaniraju i iznuruju. Često iskorišćavaju i podrazumevaju.

U poslednje vreme su učestale poruke o internet prevarama, tj. o barabama koje na razne perfidne načine pokušavaju da vas uvuku u svoju mrežu i pokupe vaše podatke. Ti savremeni kradljivci informacijama o vama posle trguju ili vam skinu sve sa računa.

Ne sećam se kad sam prvi put čula za lapot. Bila sam mala. Sećam se samo da sam bila užasnuta i da sam mnogo godina skupljala hrabrost da se o tome obavestim više. Informacija je toliko monstruozna da je, mislila sam, bolje ne istraživati. Za literaturom sam posegla posle jednog filma, japanskog čini mi se.

Nadam se da je prepoznatljivo iz naslova: kad kažem "epidemija", mislim na bolest.

S vremena na vreme u vezi sa spornim sufiksima izroni neobična "teorija". Ova poslednja prilično je zanimljiva i meni veoma zagonetna.

Nekoliko dana pred Uskrs, iako to činim zaista veoma retko, prošla sam Knez Mihailovom. Samo ukoliko ste ljubitelj guranja u autobusu tokom špica, ovaj večernji ambijent u centru oko Saborne crkve bio bi vam prijatno iskustvo. Mnoštvo lica, mnoštvo glasova, muzika sa svih strana. Učinilo mi se da se i zgrade pomeraju.

Za avanturu je sasvim dovoljno da promašite pravi tramvaj.

Ne poznajem nikog ispod pedeset godina ko čita dnevne novine (papirna varijanta). Čak od onih iznad šezdeset znam za samo nekoliko njih koji u ruke uzimaju dnevnu štampu.

Sasvim sam sigurna da mi nikad milozvučnije nije bilo obraćanje nekog od ministara za celog mog veka od skorašnje izjave doktorke Grujičić. Vetar joj je nosio pramenove kose, osmeh joj nije silazio s lica, a odlučnost u glasu dala mi je nadu i pružila dugo željenu utehu. Kratke rečenice izgovorene u kameru sadržale su sve lepe reči za kojima sam čeznula decenijama: Zabranićemo pušenje u zatvorenim prostorima... Pušači su najveći egoisti... Ko prekrši naredbu - milionče!

Epidemija iživljavanja nad umetničkim delima kao da je započela stvaranje novog bontona u galerijama.

Epidemija iživljavanja nad umetničkim delima kao da je započela stvaranje novog bontona u galerjama.

Ne sećam se ranijih februara, ali u protekle četiri godine nijedan od ovih koji su nam pali na pleća nije bio mesec koji bih ponovila u životu.