Nina Savčić

Pre nekoliko godina, ispod stana gde živim bračni par je otvorio boravak za decu predškolskog i školskog uzrasta. Kako to biva kod „poslovnih ljudi“, nisu preterano marili ni za šta drugo do za profit.

Ima onih knjiga koje jednostavno ne možemo da ostavimo.Čitamo ih celim bićem.

Kako to u životu biva, bar u mom životu, stvari se podudare i tako otkriju da su koncepti po kojima delamo izomorfni i krnji (ili lažljivi).

Kad god vidim da se igra Čehov, ne oklevam. A trebalo bi, očigledno. Rekla bih – gledala sam Galeba u Narodnom pozorištu, ali to bi bio prilično površan izveštaj o mojoj radnji u ponedeljak 6. novembra. Neuporedivo je tačnije: bila sam izložena iživljavanju nad jednom od meni najdražih Čehovljevih drama.

S vremena na vreme, pročitam ponovo Smrt u Veneciji. I dok čitam, mislima mi prolaze slike Dirka Bogarda. Venecija o kojoj čitam, plaža, salon za ručavanje, gondole, sve je u mojoj glavi pozajmljeno iz filma. Posebno Ašembah. Glavnog junaka ne mogu da zamislim drugačijeg. Viskonti i Man spojili su se.

Nisam očekivala kad sam počinjala da čitam Grunbergov bestseler da će ostaviti jak utisak na mene. Na prvim stranama sam čak pomišljala da odložim knjigu na daleku policu, grube kratke rečenice nisu me vukle sebi. Tek kasnije, više stotina strana kasnije shvatila sam zašto su me mučile, ali i zašto su bile toliko neugodne.

Jedan od osnovnih problema sa prirodom je taj što neće uvek da igra po našim pravilima. Nekad je hirovita, arogantna, ponaša se kao delinkventno dete. Rekao bi čovek, ponešto je naučila za sve ove milione godina otkako delimo prostor i vreme, ali ne, ona često radi šta ona zamisli i tu pomoći nema.

Pored silnih manipulacija prolazi i ova: seksualni rad je legitiman oblik rada, trebalo bi ga legalizovati i dekriminalizovati. Čak se i neki feministički ogranci sa tim slažu uz izrazito zabrinjavajući način „opravdanja“: moje telo je moje vlasništvo pa sa njim mogu da radim šta hoću, da ga prodajem ili preprodajem ako mi je volja. Iz mog ugla ovo deluje kao potpuna besmislica, čak me i zbunjuje.

Već mesecima pratim razvoj jedne pukotine u asfaltu. Nalazi se u mojoj ulici i u početku se nimalo nije razlikovala od ostalih pukotina koje viđam i kojih je prilično. One, da tako kažem, organizuju interesantnu dekorativnu čipku u sivom horizontalnom saobraćajnom sistemu. Ipak, ova se pukotina pre mesec i po dana izdvojila po svojoj energiji i nesumnjivo nezaustavljivom napredovanju. Ubrzo je postala rupa.

Kad sam bila mala kružio je vic koji je počinjao ovako: probudi se jednog jutra Mujo, stane pred ogledalo i shvati da je Afroamerikanac (tad se nije vodilo računa o političkoj korektnosti pa je umesto ove stajala druga reč). Ne sećam se nastavka, nije ni važno, poenta je da je odraz u ogledalu dao Muji povod da se zamisli nad svojim identitetom ili da se zbuni.

Počela sam da pišem novi roman. Ide onako... kilavo. Između ostalog, zato što su mi potrebni konsultanti, ono što se zove „mišljenje struke“, za delove radnje, a to je prilično delikatna i neizvesnog rezultata faza procesa. Postoji realna mogućnost da se autor i struka ozbiljno sukobe pa pocepaju „klaud“ (u kom su čvrstim vezama spojeni) kako bi uništili kontakt vo vjeki vjekov.

Od svih izraza kao što su kako-tako, povuci-potegni, idi mi-dođi mi itd. najzanimljiviji mi je rekla-kazala. Sinonimni glagoli u prošlom vremenu (tačnije, u obliku radnog glagolskog prideva, dakle, dela perfekta, što je takozvani krnji perfekat u rečenicama, često korišćen u pripovedanju) u ženskom rodu.

Pronašla sam podatak da je 4. april u Americi Nacionalni dan grljenja novinara (zvuči bolje na engleskom). Ne znam da li su lokalni novinari/urednici spremni da se grle sa publikom, ali mislim da bi trebalo uvesti takav dan i kod nas. Bar za virtuelne zagrljaje, ako nisu spremni na fizičke. Jer, ovde se novinari uglavnom šikaniraju i iznuruju. Često iskorišćavaju i podrazumevaju.

U poslednje vreme su učestale poruke o internet prevarama, tj. o barabama koje na razne perfidne načine pokušavaju da vas uvuku u svoju mrežu i pokupe vaše podatke. Ti savremeni kradljivci informacijama o vama posle trguju ili vam skinu sve sa računa.

Ne sećam se kad sam prvi put čula za lapot. Bila sam mala. Sećam se samo da sam bila užasnuta i da sam mnogo godina skupljala hrabrost da se o tome obavestim više. Informacija je toliko monstruozna da je, mislila sam, bolje ne istraživati. Za literaturom sam posegla posle jednog filma, japanskog čini mi se.