Branislava Antović Aleksić

“Iako do juče nisam imala smisao života, danas ste mi ga dali, a to je – da vas upoznam”, ovim rečima Anita Mančić završila je svoje kratko javno obraćanje Aleksandru Martinoviću, ministru u Vladi, predavaču na fakultetu i čoveku čije će mnoge izjave ući u anale beščašća ove zemlje.

Ništa u Srbiji ne može da izazove takvu salvu uvreda i takav nalet otvorene mizoginije i seksizma, koliko prijava za seksualno uznemiranje ili zlostavljanje na račun nekog od miljenika domaće javnosti.

Počeo je 55. dan 2023. godine. Doduše ne za sve. Za njih osam nije sigurno.

Dok je većina građanki i građana ove zemlje privodila kraju poslednje pripreme za prelazak iz stare u novu godinu, u centru Niša, u kafiću o čijem se imenu i dalje nagađa, negde malo pre 22 časa, jedna devojka krenula je ka ženskom toaletu.

U proteklih godinu dana, četiri puta sam u ulazu svoje zgrade zalepila UNDP poster protiv porodičnog nasilja (dostupan je na sajtu UNDP-a tako da ga i vi možete preuzeti).

Danas se navršava 17 dana od masovnog i po svemu sudeći organizovanog ubijanja pasa vatrenim oružjem u centru Smederevske Palanke. Odgovora o počiniocima i organizatorima jednog od gnusnijih zločina prema životinjama u skorijoj istoriji Srbije i dalje nema.

Još uvek su se vesti o ubijenoj 27-godišnjakinji iz Zemuna vrtele po portalima, kada je stigla informacija o novoj žrtvi porodičnog nasilja. Ovaj put bila je to žena iz Subotice. Za manje od 24 časa, u dva različita grada u Srbiji, dvojica muškaraca ubili su dve žene. Svoje supruge.

Čini mi se da na svakih par meseci pročitam ili čujem za smrtni slučaj uzrokovan bolničkom bakterijom. Uglavnom su to pacijenti u postoperativnom periodu kod kojih dolazi do naglog pogoršanja stanja.

Dva meseca nisam mogla da pišem za Danas. Ove tekstove vidim kao svoj vid borbe, a prethodnih nedelja zaista mi nije bilo do nje. Nisam joj videla niti svrhu niti smisao.

Sve ovo što ću sada napisati nije posledica niti razočaranja, niti ogorčenosti, niti bilo kog drugog sličnog raspoloženja.

Dugo nisam napisala ni reč za Danas. Nisam imala niti inspiracije niti volje. Ove kolumne vidim kao svoj mali način borbe za neko bolje sutra, a trenutno sam sve svoje borbe stavila na čekanje.

Jednom sam čula rečenicu koja najbolje opisuje stanje stvari u Srbiji – svaka pozitivna promena u ovoj zemlji, uglavnom je posledica entuzijazma pojedinaca, a skoro nikad sistema.

"Nas tri iz sobe zanemele. Kažem ja njima da idem u wc, da ne gledaju, da je to to i da nemam šta da čekam više. Odem u wc, jer nisam imala izbora.

Godina osvešćivanja. Ponavljam ovo gde god stignem jer mislim da je važno da upamtimo koja je najveća zaostavština 2021 – osvešćivanje o problemima koji su se decenijama gurali pod trule naslage patrijarhata, a sve pod okriljima navodne borbe za ‘’porodične i tradicionalne vrednosti’’.

Ovih dana jedna žena nailazi na svoj lik gde god da krene. Na putu do prodavnice, dok šeta gradskim parkom, na putu do posla.