Aleksej Kišjuhas

Znamo li ko su bili Mihajlo Pupin i Milutin Milanković? Da, bili su univerzitetski profesori. Pupin na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku (40 godina), a Milanković na Univerzitetu u Beogradu (46 godina). A po čemu ih pamtimo? Po tome što su bili izuzetni - naučnici, a ne po njihovom nastavnom radu.

Tragedije poput smrti šesnaest mahom mladih ljudi, smrskanih ispod nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu, umeju da ogole državu i naciju. Baš kao i da ogole režim, te pokrenu masovno nezadovoljstvo. Upravo je to ono što nam se dogodilo i događa.

"Kad postanemo svemoćni, nauka nam više neće biti potrebna. Neće biti razlike između lepog i ružnog. Neće biti radoznalosti, neće biti uživanja u životu. Sva druga zadovoljstva biće uništena. Ali uvek - to nemoj zaboraviti, Vinstone - uvek će biti opijenosti od moći, sve veće i sve suptilnije. Uvek, u svakom trenutku, postojaće uzbuđenje pobede, draž gaženja po neprijatelju koji je bespomoćan. Ako hoćeš sliku budućnosti, zamisli čizmu kako gazi ljudsko lice - zauvek", pisao je Džordž Orvel u "1984". Dodao je: "I zapamti da je to zauvek. Uvek će biti tog lica po kome treba gaziti. Jeretik, neprijatelj društva, uvek će postojati da bismo ga mogli ponovo pobeđivati i ponižavati. Sve što si ti prošao otkako si nam dopao u ruke - sve će se to nastaviti i to još gore. Špijuniranja, izdaje, hapšenja, mučenja, pogubljenja, nestajanja, neće nikad prestati. Taj svet će biti svet straha isto koliko i trijumfa. Što bude jača, Partija će biti bezobzirnija; što je slabiji otpor, to je jači despotizam."

Srbija je ustala. Probudila se iz dogmatskog dremeža, odurne čamotinje i raspojasane apatije. Srbija koja je mlada, pametna, bistra, obrazovana, dobro organizovana, željna promena i boljeg života ovde i sada. Uz "Za milion godina" jugoslovenske rok-misije ("Nikad ne boj se, ljubav jača je") i "Mi plešemo" (tj. "Mi šetamo") zagrebačkog Prljavog kazališta, nezvanična himna studentskih protesta postala je i Dositejeva - "Vostani Serbije". Posve prigodno. Jer, vaistinu: Davno si zaspala, u mraku ležala, sada se probudi i Srbe razbudi. I pokaži Evropi tvoje krasno lice, svetlo i veselo, kao prizor Danice. Pa i lučom sa mobilnih telefona za sliku sa drona, zašto da ne? I famoznim "pumpanjem" odnosno nespuštanjem tenzija.

Obojena ili Arapska revolucija? Jer, od početka studentskih blokada i izbijanja studentsko-narodne pobune u Srbiji, puno se drobi i laprda na temu "obojenih revolucija".

U jednom romanu (1955) i filmu (1979) o tajnom agentu Džejmsu Bondu, "Operacija Svemir" ("The Moonraker"), glavni negativac Hugo Draks je industrijalac i milijarder koji proizvodi svemirske rakete, ali i pravi opšti haos na planeti Zemlji zato što je pritajeni nacista. Zvuči šašavo? Pa, kao što život ne imitira umetnost, već imitira loš TV program, umesto Huga Draksa dobili smo - Ilona Maska.

Studenti će promeniti svet. Zapravo, već su ga i menjali i promenili na bolje. Kao što je u Fusnotama bilo reči, studentski protesti protiv sistema "kvota" za državne poslove u Bangladešu proizveli su masovni narodni ustanak. I korumpirana premijerka, na vlasti od 2009. godine, podnela je ostavku i pobegla iz zemlje.

Upozorenje: svaka sličnost sa stvarnim likovima i događajima je (šatro) slučajna. Godina je 2024, a studentske blokade fakulteta i masovni protesti građana uspešno su svrgnuli korumpiranog autokratu sa vlasti. Suočen sa tromesečnim studentskim i narodnim ustankom, pobegao je iz zemlje helikopterom. Zvuči kao utopija, holivudski film ili alternativna istorija?

Stotinu mu krvavih ruku, šta je to - plenum? Neka nova i misteriozna stvar dogođenih studenata sa viškom slobodnog vremena i izlivom anarhije u mozak - ili pak drevna forma društvenog organizovanja? Znamo li nešto više o tome, osim da plenumi nepodnošljivo tište, nerviraju i žuljaju vlast? Jerbo su toliko uspešni i kreativni u svojim dogovorima i akcijama?

"Pa di ste Beograđani"? Na dirljivom dočeku studentkinja i studenata koji su dva dana pešačili do Novog Sada, na Varadinskom mostu je razvijen crveni tepih i razmenjene su zastave sa grbovima Beograda i Novog Sada, te beogradskog i novosadskog univerziteta. Istorijske analogije se nameću same.

Kako je moguće da se neke osobe zaleću automobilima u studentkinje i studente na mirnim uličnim protestima? Gde im se žuri? Da li su baš toliko nestrpljivi? I to na blokadama koje traju "samo" petnaest minuta, radi pomena na petnaest novosadskih žrtava? I zato što nadležne institucije još uvek mrljave i kilave oko krivice i odgovornosti, zločina i kazne?

Generalni štrajk je ozbiljna rabota. I svako ko nagovara na isti ili kritikuje (prosvetne) radnike zato što ne obustavljaju rad generalno - ili pojma nema ili je zlonameran.

Studenti ne odustaju, naprotiv. Jer, na delu je i jedna ontološka i egzistencijalna borba između ljubavi i smrti, pa i gnostička (ili mudra) borba između svetla i tame. Na jednoj strani su potentna mladost, sloboda, pravda i promene, a na drugoj su impotentni starci, nesloboda, nepravda, poltroni, potkupljivci i status kvo. Jedno su razboriti i kreativni akademci koji mašu indeksima, a drugo su korumpirani političari i dosadni uhlebi koji mašu partijskim knjižicama.

Dođavola, ko su sada - "Lojalisti"? Paravojna formacija, politička sekta ili kult (ličnosti), tajno društvo, naoružana falanga, partijska frakcija - ili puka fikcija predsednika naše Republike da bi narod razumeo? Neki Anti-Iluminati, šta li? Neslobodni zidari (autoputeva i nadstrešnica) ili koruptivno-napredni masoni za duhovno siromašne? Maskirana ekipa iz Kjubrikovog "Širom zatvorenih očiju" iz baš 1999. godine (bez Radeta Šerbedžije)?

Odavno je stiglo i to novo doba - ljudi se danas mahom informišu putem društvenih mreža, odnosno društvenih medija. Osim starijih sugrađana i svih koji se tako osećaju, ljudske životinje u potrazi za informacijama sve ređe prošetaju stopala do trafike, pa i šake do daljinskog upravljača. Već im se ruke i umovi radije hvataju "pametnog" telefona i aplikacija mu poput Fejsbuka, Tvitera, Jutjuba, TikToka i ostalih Instagrama.