Aleksej Kišjuhas

Bauk Evrope kruži predizbornom Srbijom. A kako najlakše upropastiti šanse "proevropske opozicije" ili koalicije Srbija protiv nasilja na izborima?

Pre mesec dana na Cetinju je održan drugi po redu Cetinjski forum u organizaciji Fakulteta za crnogorski jezik i književnost i Crnogorskog PEN centra. Tema je bila Crna Gora: ubrzano ka Zapadu ili polako ka Istoku?, a otvorio ga je kurdski književnik i predsednik PEN International Burhan Sonmez. Bila je to sjajna mogućnost da se političari, naučnici i književnici sretnu, povežu i progovore o društvenim problemima u regionu Postjugoslavije.

Ko o čemu, Srbija o predizbornim kolonama. Prema jednoj školi nadri-analitičarskog mišljenja, sproću Vučića valja ostaviti ideološke razlike u stranu, te ujediniti i levo i desno, pa i kuso i repato.

Da bi stvarnost potvrdila napisano, bilo je nužno nasilje... U tom iracionalnom pozivu na ispravljanje istorije, drugi su videli početak neograničenog nasilja - napisala je Latinka Perović. A ti drugi, koji su dalekovido uvideli "početak neograničenog nasilja", bili su pripadnici tzv. Druge Srbije. Naime, ovaj citat je iz Latinkinog predgovora za (drugo izdanje) knjige Druga Srbija iz davne 2002.

Osnovno pitanje iza palestinsko-izraelskog sukoba na Levantu, ili srpsko-albanskog sukoba na Kosovu, glasi ovako - Čija je naša zemlja?

Bliski istok je ovde nešto bliži. Jer, pojas Gaze je kao sever Kosova na steroidima. Dok Ne damo svetinje komotno može da bude slogan Hamasa (ili Izraela) u najnovijem krvoproliću na Levantu, toj kolevci ljudske civilizacije i monoteizma. Isto kao i Kad se vojska u Jerusalim (ili Gazu) vrati.

Počeo je novi rat, a Srbija se opet sakriva ispod kamena.

U ponedeljak je 600. dan rata u Ukrajini. I bez obzira na krajnji ishod, istorija će o ruskoj agresiji svedočiti kao o tragičnom fijasku. Jer pobednici pišu propagandu, a naučnu istoriju pišu istoričari.

Dogodio se smrtonosni cirkus na Kosovu. Avanturizam i šljamperaj koji je u već turobnu stvarnost vratio mogućnost embarga, izolacije, viza i - rata. Očigledno nam nije bilo dosta, pa deder jednog te istog.

Čemu se veselimo na nedavnoj proslavi i patriotskom mitingu ispred balkona Skupštine grada Beograda? Pre svega, vanserijskim uspesima Novaka Đokovića u tenisu, i neverovatnom uspehu ove, ovakve, te unapred otpisane reprezentacije Srbije na Svetskom prvenstvu u košarci.

Možda najvažnija revolucija u ljudskoj istoriji bila je Naučna revolucija iz 17. veka. A da li smo čuli za nju i zašto nismo?

Po običaju, leto se završilo prebrzo i počela je školska godina. Međutim, čak ni masakri iz maja meseca nisu učinili da srpsko društvo započne ozbiljan razgovor o svom - obrazovanju. Ali ćemo zato do iznemoglosti da mrsomudimo o broju opozicionih kolona, u tome smo stručnjaci. I sad, na vrat, na nos, i na svoju ruku - Ministarstvo prosvete je samo dve nedelje pred početak škole, poslalo izvesne "Smernice za organizaciju i realizaciju obrazovno-vaspitnog rada".

Seća li se neko Petog oktobra? Ali ne onog iz 2000, već 1988? Kad je uspešno započela naša kolektivna destrukcija i slom?

Leto ubrzano prolazi, i klizi nam iz ruku i njihovog odmora.

Građevine su odraz društva u prostoru. Ono što mislimo, pišemo i štampamo o sebi je jedno. Ali, ono što ostavljamo iza sebe u kamenu, cigli i malteru je nešto posve drugo - i mnogo istinitije svedočanstvo.