Nemanja Rujević

Počećemo ignorisanjem saveta Borislava Pekića iz "Godina koje su pojeli skakavci". On piše da ne treba priznavati ništa. Ako islednik pita da li si gazio travu kad te policija zatekla na travnjaku, treba reći da nisi - da si leteo. Jer, ako načiniš malo priznanje, da si travu gazio, u par koraka će islednik od toga napraviti čin rušenja države.

Niksi su sputali džina i vratili titulu NBA lige u NJujork posle više od pola veka. Tim sa više rudara nego majstora i neponovljivim Džejlenom Bransonom mnoge utakmice nije igrao od početka, ali je sve igrao do kraja. Te utakmice su uživo, posebno u Medison skver gardenu, gledali bogataši i ludaci.

Kad su naše mudre vlasti smislile da u Tivat pošalju čarter sa 87 tipova ošišanih na opasno i, što se veli, odranije poznatih policiji, javi mi se kolega sa idejom da o tom bizarnom događaju napiše komentar. Tako to ide - vest se zavrti, kanda je i važna, i novine ili njuz-portali koji drže do sebe pokušavaju da izveštavanje prodube, stave u kontekst, ne libeći se komentara.

Ne bojim se da će mašine zavladati svetom kao u Pekićevoj "Atlantidi". Ali se bojim da smo, baš kao u romanu, postali nesposobni da živimo bez mašina.

Neka u preambuli kolumne budu rečene dve stvari o brojevima. Prvo, što se može izraziti brojem, to je prebrojivo, često i proverljivo. Greška u brojanju utiče na tačnost podatka, ali ne menja pravi broj. Brojka je, što bi rekao pesnik, cold fact, na puku brojku je glupo ljutiti se kao što je glupo ljutiti se na glasnika vesti.

Običan svet zna ko su pevači Keba, Baja i Beki, ali ne mora da zna ko su mafijaši Keka, Baja i Boske.

Stvari valja čuti onako kako su rečene, čitati kako su napisane, i takve ih razmotriti. Tako su nas učili. Ali, u stvarima javnim, tome više nije tako. Ni mi novinari nismo nevini.

Grafiti su uvek bili subverzivni, od zidova kupleraja u Pompeji do novobeogradskih blokova. Čak i kad su poruke banalne - svi ste tu i tamo videli muški polni organ po zidovima - subverzivnost je u tome što onaj koji škraba to čini na mestu gde za škrabanje nema dozvolu, te time rizikuje. Krši poredak i biće tema barem kućnog saveta.

Koncept prelistavanja štampe u jutarnjim programima je praktičan koliko i osebujan.

Znam da imate trideset sekundi na bacanje - ovo je, u neku ruku, kolumna baš o tome. Ukucajte u pretraživač "Berlin metaverse" i nađite snimak da i vama ništa ne bude jasno.

Pišem kolumnu u pasivnom kraju, u tazbini, gde je život ponekad težak, ali uglavnom jednostavan. Ta jednostavnost nas vuče selu (a onda ipak ostajemo u gradu) i sva se krije u tome što se stvari dešavaju bliže prirodi, dakle po sebi, lišene suvišnih tumačenja.

Vic podrazumeva neprikladnost. U manje srećnim društvima, čiji se ljudi razumeju do dna i bez ostatka, neprikladnost se često krije u očiglednom.

Da nam je Zenon savremenik u svoje paradokse uvrstio bi to da život u Srbiji zapravo nije moguć, a ipak se živi. Neko vičniji računanju i ekonomiji bi matematički mogao da dokaže tezu. Naprosto, kad se zarade uporede sa potrebama i cenama, to ne može da izađe ni na pozitivnu nulu, kako tepamo spajanju kraja s krajem.

Studentski pokret izložen je stupidnoj demonizaciji sa jedne, i zahtevima za aklamativnom podrškom sa druge strane. U crno-belom svetu koji ume da utuli inspiraciju zgoditak je svaka kritika studentske pobune sa kojom ima smisla polemisati.

Ima onaj vic kad se čovek žali psihijatru da ga u kući pritiska manjak prostora i privatnosti, žena, deca, tašta, svi u dvosobnom stanu, oseća da mu sede na glavi i da ne može da diše. Doktor mu preporuči da nabavi kozu i drži je u stanu.