Nemanja Rujević

U nedelju, dok se glasalo u Zaječaru i Kosjeriću, a pošten svet to pomalo pratio u medijima, krenuo sam putem kojim se ređe ide, naime po portalima tabloidnih medija.

Što bi pesnik rekao, neke se pobede dobijaju na juriš. Druge se pak dobijaju dugim strateškim marševima. Bojno polje u Srbiji, da ostanemo pri vojnoj terminologiji, pomalo se primirilo. Režim je izdržao opsadu pa snažan juriš, i sada čeka da se protivnik iznuri. Bitke buknu tu i tamo i održavaju utisak da stvar nije gotova. I nije. Ali ovo se više ne može dobiti na juriš.

Neki dan je koleginica donela neverovatnu priču. Neki tip joj je priznao da je napisao knjigu pomoću veštačke inteligencije.

Sa štrajkom glađu postoji načelan problem - štrajkač, čiji se zahtevi ne ispune, na kraju će biti ili nedosledan ili mrtav.

Neki zaključci više govore o zaključivaču nego o zaključenom. Naš je režim ovih dana slavodobitno uskliknuo – ha, jesmo vam rekli da studenti hoće na izbore! Jesmo rekli da hoće – vlast!

Stanje je složeno. Pobuna traje, odoleva, studenti traže izbore, ali imate li osećaj da sat radi tika-taka, da vreme curi?

U subotu sam se zatekao u tazbini, u Grubišnom Polju, a to je mirna i dosadna varoš u trianglu Daruvara, Bjelovara i Virovitice. U tazbini se uvek dobro jede, inače sedim, pušim, čitam i upoređujem koji okolni petao lepše kukuriče. Spojilo se lepo i korisno jerbo su tada srpski studenti, na štafetnom ultramaratonu do Brisela, dotrčavali u Viroviticu. Punac mi dâ mercedesa (inače je na prodaju, 2005. godište, prede kao mačka, cena po dogovoru), a ja se odenem slojevito i krenem na reporterski zadatak.

Utabane su staze na našoj medijskoj sceni pa su iznenađenja retka. Zna se ko je tu da sikće ispod skuta predsednika, zna se ko je tu da kritikuje. Tako smo priredili dve paralelne realnosti, između njih je bedem, oko bedema kanal, u kanalu krokodili.

Neka na početku ove kolumne bude rečeno da je naš novi premijer Đuro Macut bez ikakve sumnje - ekspert. Endokrinolog, kažu, ravnog mu nema kod pitanja policističnih jajnika.

Kolumni nisam dao ime bez veze. Vaservaga je zgodna alatka jer se njom meri jesu li stvari pod konac. Kad bi sve takve bile, onda nam vaservage ne bi trebale. Merenje društvenih i političkih prilika uglavnom pokaže iskošenost. Nekad vaservaga i ne treba - vidi se na kilometar.

Ispod radara je prošla istina o aferi "zvučni top". Ispovedio je naš poznati dramski pisac Siniša Kovačević koji je bio u Kralja Milana u narečenom trenutku. Evo citiram sa Tvitera: "Savest me ubija, evo istine o zvučnom topu. Dva meseca se nas 10.000 zakletih čuvara tajne skupljalo između tri i pet ujutro u Kralja Milana, od Londona do Slavije. Vežbali smo da se na zvižduk razjurimo na dve strane ulice, za jedan sekund, za to vreme zvuk pređe 500 metara. Uspeli smo."

Gledao sam dnevnik javnog nam servisa pre neki dan. Počelo je događajem iz Niša gde su neki građani jajima udarili na tzv. gradonačelnika.

Hajdemo u paralelni kosmos, pođite sa mnom, zatvorite oči – ne još jer ne biste mogli da čitate nego kad pročitate idući pasus.

Događaji puče Srbiju. Nešto što bi učmalih dana bilo glavna vest sada jedva dospe na marginu novina. Dešava se sve svuda odjednom.

Uredništvo ovog lista ograđuje se od mene. Šta god napišem, ispod kolumne stoji da stavovi autora "ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa".