Nemanja Rujević

Sećam se svog prvog pisma čitaoca, a internet pamti i datum. Bio je 25. oktobar 2007. u 876. broju nedeljnika "Vreme". Šest meseci pošto su pokojnom kolegi Dejanu Anastasijeviću stavili bombe na sims prozora sobe u kojoj je spavao sa suprugom.

"Tata, tata, ko je jači, Supermen ili gorila?" Na to bi se pitanje tata još izvukao. Iako je prvonavedeni fiktivni lik, o njegovoj se snazi ponešto zna. Nikad se nisu tukli Supermen i gorila, ali može se zamisliti da se potuku.

Vreme leti i našim malim životima i društvu. Godinu dana je prošlo otkako je kolega napisao u redakcijsku grupu, prvog novembra u 12.55: "Ovo je velika nesreća, čim su poslali bagere."

Sa interesovanjem za živote "poznatih" stvari su kao sa kokoškom i jajetom - teško je reći šta je starije, potreba ljudi da ulaze u tuđe živote ili medijsko eksponiranje "poznatih" koji nas puštaju u domove, intimu i materice.

Kakav je to dobar Srbin? Ako ste zakleti građanista, monden ili komunista, pa mislite da je ovo retrogradno pitanje već neviđena provokacija, ohrabrujem vas da izdržite!

Ova kolumna se zove „Osmi oktobar“ zato što se objavljuje osmog oktobra. Da izlazi dan ranije, zvala bi se „Sedmi oktobar“.

Ah, tzv. studentska lista! Iako (još) ne postoji, već ima posledice kao proces protiv Jozefa K. i svi o njoj pričaju kao da je finale Eurosonga. Iščekivana kao Godo, samo što je neki čekaju sa nadom, kao što opkoljeni u Helmovom ponoru gledaju u zoru Gandalfovog dolaska, a neki sa strahom, kao Srbi pomračenje Sunca 1999. godine.

Sa idiotarijama vrlog novog sveta je kao sa krompirom, koka-kolom i holivudskim filmovima – uvek iz Amerike stignu i do nas.

Onde gde se javni život tka od neprestane senzacije i uzbuđivanja, reprize su neminovne, i to iz dva razloga.

U "Čudesnoj šumi", prvom jugoslovenskog dugometražnom crtanom filmu, poludeli Kaktus car hoće da vlada jalovim zgarištem. Ima poseban pik na dabrove jer oni nešto grade, a iz takta ga je skroz izbacio mistični događaj koji nije mogao da razume, ali je proročanstvo govorilo da mu se bliži kraj.

Uzmimo da se čovek zove Huan, jer na Floridi ima mnogo Huana. U varoši zvanoj Okala, Huan u znoju lica svog tera viljuškar u divovskom skladištu. Pakuje se hrana za mačke i pse koju distribuira Chewy, velika onlajn prodavnica proizvoda za ljubimce.

Ovaj kolumnista često odene ronilačko odelo te zaroni tabloidnom kanalizacijom kako čitaoci ne bi morali. Čini to profesionalno i bez žara, uz ubeđenje da, ko povremeno ne prati tabloide, taj ne zna gde živi, kakvim je ljudima okružen i šta režim smera. Istina, u gnjuranju po fekalijama ima gotovo zabavnih momenata, kao kad vidiš da je […]

Ima onaj stari skeč kad u poljskoj bolnici, na ratištu, lekar testerom vrši amputacije. Bez anestezije. LJudi urliču, a on testeriše. "To mora da jako boli", kaže neko lekaru, a ovaj odgovara: "Pa da, rame me užasno boli, ali ko me pita."

Nedavno sam u Mastrihtu vodio poluminutnu bitku u sklopu velikog svetskog Kulturkampfa. Bila je to bitka sa jedva dvadesetogodišnjom kelnericom veganskog kafea, ali hej, ne biram ja bitke po protivniku nego po tome koliku svetinju branim.

Rimski državnik, senator i cenzor Marko Porcije Katon Stariji navodno je svaki govor u vreme Punskih ratova završavao rečima: „Ceterum censeo Carthaginem esse delendam“, što mu u prevodu dođe: „Uostalom, smatram da Kartaginu treba razoriti.“