Nemanja Rujević

„Ljudi nemaju para, to je očigledno, ali hoće na more“, kaže „sa osmehom“ Marko, koji radi na budvanskoj plaži. Narečeni Marko je za portal nova.rs ismevao ljude koji uguraju svoje „krpe“ između ležaljki, te „nemaju suncobran“, po cele dane se čvare sa „torbama hrane i frižiderima punim pića“ i „neće da plate ležaljku“ tričavih 15 evra.

Publika jačeg želuca ovih dana prati veleobrt u slučaju doktorata Siniše Malog. Taj čovek će možda biti idući premijer i to uprkos brdu afera ili, pre će biti, baš zbog tih afera jer ljude nižih moralnih obzira ništa ne veže kao omerta, zakon ćutanja jednih o drugima pošto tu svako o svakom zna više nego dovoljno.

Čitao sam o ženama koje imaju sto ili dvesta orgazama dnevno. Dovoljno je da se promeškolje na stolici. Žene koje imaju taj redak poremećaj kažu da im to upropašćava život.

Ova kolumna je zamišljena kao kombinacija bapskog saveta i lamenta o stanju medija i publike. Kome se ovo drugo ne čita, neka pročita barem prvo.

Životarenje u državi koju je progutala partija povoljno utiče na dva srpska poroka: manjak empatije i kratko pamćenje. Onde gde fali empatije i pamćenja, svaki „skandal“ i „afera“ ostaju medijska čuda od tri dana, čak i kada tabloidne poštapalice „skandal“ i „afera“ nisu ni izbliza dovoljne da opišu mračne dubine nekog pada.

U paranoji pred odlazak na aerodrom ljudi obično više puta provere jesu li poneli pasoš, pare, telefon. Dešava se tako da zaborave najvažnije – ribarske čizme.

Pred kamere su pre neki dan izašli Aleksander Druki iz Alabame i Dijana Hrkalović iz Požarevca, oboje u nezavidnoj situaciji.

Imam ideju za štosekaže start-up. Bio bi to onlajn-rokovnik povezan sa mapom Beograda, skrojen da računa najbrže rute između televizijskih studija, uračunava vreme za šminku, dužinu emisije, ostavlja lufta za neobavezno ćaskanje na hodniku.

Rimski imperatori su znali da narodu valja dati hleba i igara. Vučić zna da bez hleba nekako ide, ali bez igara ne ide nikako.

Čuli ste možda za Deniza Judžela. Nemačko-turski novinar, simpatičan tip, britko pero, bio je dopisnik lista Velt iz Turske. Sve dok ga nije uhapsilo i držalo godinu dana u samici zloglasnog zatvora Silivri kod Istanbula.

Ispitivanja javnog mnjenja su skupa igračka. Ne poručuju se u dokolici, nego kad iz njih naručioci mogu da shvate kako da prodaju novi keks ili pilule za potenciju. Ili da narodu uvale neku politiku.

Sedeo sam pre desetak dana u „Utisku nedelje“ pored novopečenog narodnog deputata Radomira Lazovića iz Ne davimo Beograd kad je rekao, dobro sam čuo, da Srbija u pogledu sankcija Rusiji treba da uskladi spoljnu politiku sa EU, ali da bi dobro razmislio da li da glasa za bilo šta što pomaže Vučićevom režimu.

Poneki je građanin još u pomračini čekao da glasa, kad su novinari telefonirali Zdravku Ponošu sa logičnim pitanjem: „Da li pravite svoju stranku?“

„Da živimo teško građaninu ne treba da kažu CNN i Dojče vele. To vam kažem ja, vaš predsednik“, rekao je Slobodan Milošević u oktobru 1999, obilazeći svašta što je obnovljeno posle bombardovanja.

Od početka rata u Ukrajini, zvanična brojka civila pobijenih u ruskim napadima slična je broju ljudi koji su umrli sa koronom ili od nje u malenoj Srbiji. Ako mi ne verujete, nađite podatke UN sa ratišta i one na sajtu „covid19.rs“.