Oni sa jeftinijim ulaznicama

Pun je TikTok snimaka gde navijači Niksa pričaju koliko su platili karte. Petnaest hiljada dolara za gornji prsten hale! Sedamdeset hiljada za donji! NJujorška prominencija i klinci što su se obogatili kao influenseri davali su po dvesta hiljada da sede blizu terena.

Jedna u kameru, sva ponosna, priča da je super prošla – platila je samo devet hiljada dolara za utakmicu broj tri.

Samo bogataši, kažem, ili ludaci koji toliko vole Nikse da su proćerdali ušteđevinu kako bi bili u hali. Treća kategorija gledalaca nije predviđena.

Oni, razume se, mogu da učestvuju u euforiji i gledaju na televiziji. Mogu da se okupljaju po ulicama, to se još ne naplaćuje. Euforija je dobra za biznis.

Jedan nadahnuti navijač je posle druge utakmice skovao viralne stihove:
My mayor Muslim
my bagels Jewish
my Christian Dior
Knicks in four!

Dobro, Niksima je ipak trebalo pet utakmica da pobede, ali ovo će ostati. Omaž za tri velike religije, a zapravo ludom gradu NJujorku. Kažu, to je oda suživotu kultura, tom melting potu gde ima mesta za sve, od bradatog klošara do Donalda Trampa.

Ali, to je laž. Nevidljive njujorške barijere više su nego Empajer stejt bilding.

Od dosade nekad gledam cene stanova za najam na Menhetnu. Onde mogu živeti samo velenaslednici ili ljudi koji prodaju bubreg na crnom tržištu. Ovi drugi bi uspeli da skrpe možda za godinu dana kirije. Ali, veliki je to grad, ima dovoljno bogatih dok se drugi tolerišu. Ima uostalom i dovoljno rubova za prost radni narod, a to znači sirotinju.

Sport je došao do krajnje perverzije. Odavno sa tribina gledamo milionere kako šutiraju i tapkaju naduvanu mešinu, kako mlate reketima i voze formule, a sada se došlo dotle da milioneri gledaju druge milionere, dok mi to gledamo na televiziji.

Odatle se možda bolje vidi da je perverzija logična, nužna čak, u vladajućem kapitalističkom poretku.

Etiketa sa cenom je na svemu i ulaznice su svuda. Leči se ko ima para. Kvalitetno jede ko ima para. Krov nad glavom ima ko ima para. Uopšte, ne jaše konja kome stoji, nego ko ima, pa onda sebi tepa da je to i zaslužio.

U toj raspodeli, neko gleda Nikse iz prvog reda, a neko može da slavi po avenijama Menhetna, dok i to ne počnu da naplaćuju.

Deplasirano je vajkati se nad odnarođenošću profesionalnog sporta. On je odavno šou-biznis. Ista pravila važe za utakmicu – Niksa ili neku na svetskom prvenstvu u fudbalu – kao što važe za koncert Madone. Naplatiće se koliko može da se naplati. Ah, nevidljiva ruka tržišta.

Štaviše, to je možda i najpošteniji deo sistema. Madona i Džejlen Branson imaju onoliko para koliko je narod spreman da plati da ih gleda, da kupuje dresove, da lajkuje po Instagramu. Šou-biznis, poglavito sport, još je jedino mesto gde i sirotinja može da se obogati uz talenat i rad. Da se obogati pa da se odnarodi.

Sve podseća na genijalnu epizodu tehno-distopije Black Mirror. LJudi u sivim odelima cele dane voze sobne bicikle i tako proizvode struju za Sistem. Dok se muče, imaju pred sobom jeftinu zabavu na ekranima. Skupljaju virtuelne novčiće. Mogu da njima uplate učešće u emisiji za muzičke talente – ako prođu, ne moraju više da voze bicikl.

Jedan čovek, na ivici nerava, na bini pravi skandal jer počinje da proziva taj sistem nepravde. I šta uradi Sistem? Omogući mu podkast da lepo pljuje sistem u okviru sistema! Takoreći, sopstveni šou-biznis. Tako je nekako prošao sport.

Rima o Njujorku, o jedinstvu muslimana, Jevreja i hrišćana, o melting potu, tačna je jedino ako se zna koliko su ti ljudi platežno sposobni. Oni koji jesu, žive slične ugodne živote bez obzira na bekgraund. Oni koji nisu možda su nesrećni na mnoge načine… ali mogu zajedno da slave titulu Niksa na ulici, ako im je do toga.

Umetnost sistema je u tome da niko ne crkne od gladi i da ima igara. Mora da je problem u nama, u raji. Jedan moj drug pasionirane gledaoce sporta zove „nekritičnom masom“. Razume se, zajedno gledamo utakmice i tešimo se da sve znamo, ali da, eto, valjda i mi smemo da se odamo jeftinoj zabavi i popijemo po pivo.

Niksi su baš dobro igrali i zaslužili tu titulu. Ko da ne voli tim u kojem je više rudara nego majstora i tim u kojem je Džejlen Branson?

To se vidi iz prvog reda, vidi se i sa jeftinijih mesta Medison skver gardena, onih od svega petnaest hiljada dolara. Na televiziji se vidi iz šesnaest uglova i u usporenom snimku.

Toliko dobro se vidi da se čovek zablene pa ne vidi neke stvari bliže suštini.

Kad neko ogradi vazduh pa počne da ga prodaje – biće kasno. Naplaćivaće se po udisaju, a moći će i mesečna pretplata po nešto višoj ceni. Možda se to prvo desi baš u Njujorku, a vazduh Menhetna bio bi skuplji od onog u Bronksu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.