Kome posluku porati?

Evo su i u Danasu tri kolumne prethodnih dana posvećene pokušaju da prvi među nama u Tivtu ima čudnovato „obezbeđenje“ (!?) ili barem istopolnu navijačku trupu.

Ali šta komentarisati ovde? Da je u pitanju „idiotarija“, „skandal“? Da je to „sramota“? Nagađati šta se htelo gromopucatelnih sletanjem sumnjivih tipova za koje se znalo da će biti vraćeni i da će stvar biti utefterena kao novi minus režimu tamo gde treba, dok će kod kuće paranovinarske milicije vlasti kmečati o maltretmanu srpske nejači u ustaškoj Crnoj Gori?

U svojim preumornim mislima, koje rade u tri smene, čak sam došao do zaključka da više ne treba ništa ni pisati jer se nema kome.

Pre nego što se čitalac naljuti jer ispada da se negira njegovo postojanje, neka izdrži do kraja ove meta-kolumne. U meta-kolumne se, prirodno, beži kad se nema o čemu drugom pisati, kao što se The Best Of muzički albumi ili emisije prave kad nema ničeg svežeg.

Setićete se onog viralnog snimka brkajlije koji je postao mim. Evo punog transkripta: „Šta reći? Koju posluku porati… poslati? Kome? Šaljem poruku onima koji vide, a ne čuju. Šaljem poruku onima koji slušaju, a ne č… koji vide, a ne čuju, a slušaju, slušaju… vide a ne… izvinite, ovo morate u montaži. Koji gledaju, a ne čuj… a ne vide! Šaljem poruku onima koji slušaju, a ne čuju.“

Koju posluku porati, ajde to i nekako. Ali čovek lepo pita – kome? I sasvim filozofski odgovara – onima što ne vide gledajući i ne čuju slušajući.

Ako se publika ceni (a ja, da prostite, ne mogu drukčije nego da cenim čitaoce), ako se dakle smatraju ljudima koji razumeju pojave i zbivanja na nivou nešto dubljem od banalnog pa još umeju da istrpe protivrečnosti i nijanse, zašto onda takvoj publici pojašnjavati da je slanje istetoviranog istopolnog čartera „skandal“ i „sramota“?

Kako to uopšte brojati u davanje konteksta, u gledanje iza vesti ili bilo šta na šta se ozbiljni mediji i novinari osećaju obaveznim? Kako, kada je tako očigledno? Svakome, to jest, ko vidi gledajući i čuje slušajući.

Isto je za skoro sve čega se čovek dotakne u tzv. našoj političkoj i društvenoj situaciji, od privatizacije države, preko sprege sa kriminalom do stupidne propagande režimskih paranovinarskih milicija. Naš je kontekst toliko metastazirao da sve redom pritiska u silini i trajanju koji teško da ostavljaju prostora da se gleda i ne vidi ili sluša i ne čuje.

Istovremeno, satkana je paralelna realnost režimske propagande toliko udaljena od istine da je više i ne nazire i dobar deo ljudi živi u tom paklenom Diznilendu gde ne vidi i ne čuje i tako je navikao.

Kolumna pak živi od toga da se primeti nešto što nije baš pod libelu, da se onda uz koju spretnu vinjetu predoči čitaocu, a on da kaže „aha, ovo nisam primetio“ ili „o ovome nisam razmišljala tako, ali vredi razmotriti“. Takvih je prilika sve manje kako su naše neravnine sve očitije. To je više posao za greder nego za vaservagu.

Davanje „konteksta“, pogled „iza vesti“ onda može služiti samo dvema stvarima. Prvo, da se dodatnim argumentima i vinjetama hrane oni koji i sami lepo vide i čuju šta se dešava. Da se, dakle, viče u eho-sobi, a da se ne lažemo, svi volimo kad od drugih čujemo stavove slične našima, kao što volimo da u prolazu gvirnemo u zrcalo.

Drugo, moglo bi se nadati da se među čitaocima nađe poneko ko gleda i ne vidi pa da mu se otvore oči. Ali bojim se da je takvih namernika malo, a u našoj situaciji još manje – imaju oni svoje mehure i zrcala. Ako i nisu sasvim izgubljeni za bolje uvide, do njih jedino mogu da stignu njima bliski ljudi – unuka studentkinja, recimo – a teško kolumnisti, komentatori i gosti jutarnjih programa.

Možda sam samo zle volje. Pa svake srede bude kolumna, je li tako, čak su često i konkretne! Do iduće srede biću valjda bolje sreće da primetim nešto ispod radara što nije baš pod libelu pa da to, uz koju spretnu vinjetu, predočim čitaocu. Mogao bih da uvedem pravilo kao u fudbalu na male golove – tri korne, penal! Ako čitaoce davim sa tri meta-kolumne zaredom, onda ne pišem više ništa!

A opet, apstrakcija je nekad konkretizacija. Niko ne zna o čemu je dobri čovek sa viralnog klipa uopšte pričao, a nije ni bitno. Kafka je stvorio vanvremensku literaturu iako nikad nismo saznali zašto se vodi proces protiv Jozefa K. Viralni brkajlija je došao do suštine iako nismo čuli šta je on, zarobljen u prolaznosti trenutka, smatrao suštinom.

Više bih voleo da znam da li je prokljuvio kome posluku porati i šta sa onima koji gledaju, a ne čuju ili tako nekako. Pošto još nisam doumao, moraćete to sami u montaži.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.