Foto: Radenko Topalović BITI NOVINAR – KAKO SAM POSTAO I O(P)STAO
U onom sa ostavkom u NON-u (a sad vidim slučajno u dokumentaciji da sam i u oktobru 85. bio VD glavnog urednika!) ima neka tajna veza i sa temom kako sam od direktora firme Dan graf d.o.o, izdavača Danasa „postao“ zamenik njegovog glavnog urednika. O tome šira javnost nije ništa znala, sa će sazna.
Posle nekog vremena glavnourednikovanja Zorana Miljatovića u NON-u (nije proistekao iz Redakcije!) na čelo lista je došao Saša Vučinić, vredni saradnik iz grupe odličnih mladih novinara od milošte nazvanih „Grujine bebe“ (sad kad vidim npr. Đorđa Vukadinovića, nije nimalo bebast!)
E, taj Saša izrastao u nekog saradnika u Soroševoj fondaciji li, podružnici li, zove me jednom, negde 1998. iz Praga gde je radio. Bilo je oko 17 h popodne kad ja imam petnaestominutnu dremku da posle nastavim „velika dela“. Rasani me čudnom, duhovito-ironičnom informacijom koju gotovo doslovce pamtim: „o, Božo, čujem dobio si jednog MLADOG direktora“. Pomenuo je i ime i neki sastanak sa „stranim faktorom“ iz redova onih NVO koje su „na kašičicu“ pomogle pokretanje Danasa. (Zato sam na prvoj večeri sa tadašnjim norveškim ambasadorom pri pozdravu izjavio „ko me gurnu“!)
Nije Saša dovoljno znao, ali ubrzo sam saznao, najkraće – održao Dan graf Skupštinu osnivača, ne sećam se da li s punim kvorumom, ali bez prvog direktora i osnivača (mene). I doneli odluku da se uvede i u izmenjeni Statut firme unese funkcija DIREKTOR Danasa (lista) i imenovali Dušana Kiru Simića, odličnog novinara, bivšeg glodura NIN-a, ne znam da li je već bio u penziji. A glavna uloga da rukovodi (eventualnim) deviznim sredstvima koja (eventualno) dođu po osnovu „stranog plaćeništva“ i sa platom od 1.000 maraka. A mi zaposleni osnivači još uvek ne primamo plate – da ima za novinare!
Bio sam besan zbog Skupštine „iza leđa“ delimično imajući razumevanja za respekt prema strancima, ali kao „pravnik amater“ objašnjavajući da je samo Dan graf pravno lice, a Danas samo subjekt po Zakonu o informisanju. Džaba, sve kolege nikom ponikoše, ne pomože ni višesatna prepirka u podrumu/separeu prekoputne kafane, za koju sam potom dobio dovoljno podataka da je napravljena samo da „novinari budu pod kontrolom“. Zatvorena je čim smo se preselili.
Podnesem ostavku, a Radmili Ećimović, udato Čolić, dam poslednji zadatak – da me skine sa radnog odnosa i PIO. Dule Mitrović s kojim se volimo i poštujemo još od SSO-dana me pozove da ispeglamo situaciju. Sedeli smo „ceo noć“, što bi rekao Danasov Brada (ma jok, do oko dva po ponoći!) u kafani-limenki u divljem tržnom centru kod Plavog mosta uz mnogo, ja votku, a on ne znam šta beše, valjda vinjak. „Obarali smo ruke“ – on mene da ubedi da povučem ostavku, ja njega da me nasledi. I tu ja pobedi(h).
Međutim, ja na posao ne idem, jer sam se otpustio. Bile su to, u ljudskom smislu čudne nedelje, ne sećam se da li sam bio na sednici za Duletovo imenovanje, sećam se samo da me je od svih suosnivača zvao samo kolega još sa faksa Zdravko Huber! Pa i onda da me ubedi da se vratim i da budem Grujin zamenik za dnevnu produkciju. Pristao sam, a potom saznao (verovatno Duletovo „maslo“) da naša divna i savesna, pokojna Rada nije poslušala direktora – nije me odjavila.
Neka minirepriza ovakve situacije bila je i 2006. kad sam se ispisao iz redova osnivača, da bih se posle šest godina u svoj Danas vratio kao – honorarac. Verovatno nimalo slučajno, na ovom mestu setih se prvog stiha refrenoznog svoje pesme „Oproštaj“ iz knjige „Kiselo drvo jede Srbiju“- „Ni na kog nisam ljut samo mi je pomalo žao.“
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
