Božidar Andrejić

Kaže onomad istraživanje da deca u prvim razredima osnovne u zabrinjavajućem procentu "brkaju" knjigu i mobilni telefon.

Višednevni, a svakosatni predsednikovi stend ap igrokazi u Loznici i oko nje svakog poštenog građanina koji vapi za ustavnim poretkom inspirišu da se ovlašćenjima predsednika dodaju još brojne po tada viđenom obrascu.

Mnogo se Vučić onomad trudio u svojoj "tazbini" (kad bude plime, biće i rime!), do te mere da je razgovor o rudniku litijuma u okolini Loznice (Loznica, litijumska groznica!) preselio u Ljuboviju.

Počela je školska godina. Prvaci i drugaci, a ka će i ostali ne zna se, dobili NACIONALNE ČITANKE.

Ovih dana (za potrebe romana!) prisećam se kad sam prvi put čuo neku novu reč. A mnoge su bile nove, iako sam pojmove o njima već imao, pošto se u porodici i u ovom pečalbarskom egzilu gde sam ponovo i sada - još uvek "vrevilo", a nije se "grajalo" ili "govorilo".

Slučajno, u jutro pisanja ovog teksta na državnom radiju, kao uvek, prvo "prelistaše" sajt RTS, pohvališe tekst o našim rekama što ostaju bez riba, a posebno apostrofiraše dunavske morunu i jesetru.

Objavio sam nedavno u ovom listu da je moja odavnašnja "opsesija" - otrovna komšijinica Borska reka - počela da teče bistra, a da nisam znao - zašto.

Jedan prijatelj, verzirani pčelar reče mi da je Ajnštajn negde napisao, pa on "vido na internetu", da će 50 godina po uginuću poslednje pčele doći smak sveta. Pomenem to jednom drugom, veli, i on je "vido na internetu", ali nije 50, već četiri godine posle.

Pčele su u rojevima povoda prošle nedelje prosto zakucale na vrata ovog teksta. Nije da povremeno, iz raznih razloga ne razmišljam o njima.

Tragičan događaj (saučešće porodicama!) na Novom Beogradu kad su se dvojica radnika ugušila, pazite, ne udavila, u kanalizacionoj šahti, i to baš na dan kad je naša beslovesna vrhuška napravila vašar sa autostradom usred Palate Srbija kako bi javnosti (tj. većinskom skupu takođe beslovesnih!) promovisala kako ćemo se uskoro daviti i gušiti u bogatstvu od litijuma, u tesnoj je vezi sa ovom pompom.

Dana kad ovo pišem, u ovim novinama izašla mi je glosa, mini komentar, ponekad mini zajebancija (u Redakciji to zovemo haiku, a na mrežama moj slogan) koji glasi: KOKOŠKA ILI KAJGANA: Da li smo prvo podivljali, pa od zemllje napravilli džunglu i ZVERINJAK, ili obrnuto, pitanje je sad!

Pisala onomad, a onda svoj tekst o zapažanjima u Gornjim Nedeljicama tv-komentarisala psihološkinja i "proGlasovka" Tamara Džamonja Ignjatović. NJeni "utisci" iz ovog poluporušenog sela u mnogo čemu se podudaraju sa onim o čemu ovde i kojekuda još u knjigama, zbornicima... godinama zapomažem (može se npr. pogledati obiman zbornik "Lepa sela lepo kopne" autora Dragljuba Đorđevića i Andona G. Kostadinovića u izdanju Prometeja i Fakulteta za pravo, bezbednost i menadžment "Konstantin Veliki", Niš, o raspadu i nestanku sela jugoistočne Srbije).

Tokom niške postizborne ujdurme u Nišu, dr Dragana Ilića, predvodnika grupe građana - možda ih je bilo više, ali jednog sam čuo - novinar je upitao zašto nikad ne pominje Vučića (poput drugih opozicionara!).

...Jedan mnogo kasniji doživljaj sa lavorom u centru nebule, Bogdanu je otkrio... da prividna nepomičnost vremena često potiče i od tvrdokornosti ljudskih navika. Ali, nije samo to.

Ponavljam, pristalica sam rodno ravnopravnog jezika, ali - jezik samo govorom, praksom može da se popravi i obogati, kao što se tako i kvari, a kod nas postaje sve oskudniji i, neprimetno - nestaje.