Hiper/inflacija Vučića

Znao sam to još prošle nedelje, ali moram da pojasnim. Zbog meni neodoljivih digresija ostalo je nedovoljno jasno zašto je Vučić bio „kolebljiv“ kako je stajalo u naslovu. Jeste, na našem prvom cenzorskom susretu dočaravao je šefa upućujući me „nižoj“ cenzorki, ali sam ništa nije (preteći) precrtavao.

Utisak kolebljivosti koji nisam promenio ni do danas ispoljavao se tokom kasnijih cenzura. Nekako je sve omekšavalo, postajalo je malo udvarački (možda i udvorički). Recimo, po preseljenju cenzorstva iz zgrade Vlade na terasu hotela „Metropol“, sticao sam utisak da želi da me tretira kao starijeg kolegu. Ne da sam ja „koministar“, nego da je on kao novinar. Inače, nisam ga pitao, ali sam stalno mislio da nisu premešteni u hotel, nego da su u nekim rupama pod Tašmajdanom, pa su te misli ostale i kad je cenzura bila nešto niže, valjda na Metalurškom fakultetu.

Precizniju reč od kolebljivosti ni danas ne mogu da nađem za njegovo ponašanje i priče koje daju povod i za neku jaču reč. Najupadljivije mi je bilo kad kaže nešto tipa ma, manimo novine, nego… pa izvadi bateriju iz mobilnog da mi nešto „otkriva“ ili se poverava. Mustra je bila – ma nije to tako, nego; nisam ja u tome, i tome nego „ovi moji“ itd. Ističem, nisam tada vodio beleške, video sam da je kolega i takođe osnivač „Danasa“, a tada urednik Radija Slobodna Evropa, Rade Radovanović to činio i izvodio zanimljive zaključke iz njih. Moj stav je, valjda bio da te reči, tada od tog čoveka nisu vredne beleženja.

Osim toga, posle drakonskih kazni po „Šešeljevom zakonu“, predlagao sam da bojkotujemo pisanje o radikalima, ali to naravno nije moglo da se prihvati jer su – parlamentarna stranka.

Sa sadašnjim predsednikom imao sam neposredno samo jedan „šaljivi“ susret 2009. u mojoj ulici kad su već bili SNS i pobedili na opštinskim izborima na Voždovcu. Vidim, slučajno odozgo niz Mokrolušku ka Plavom mostu ide neka „svadba“. Ali bez žena i mladenaca. Kad ono predizborna svita mojih komšija na čelu s njim. Sakrijem se iza žive ograde i kad dođu do kapije viknem „Šta ćeš ti ovde“. Nije se baš prepao, a odgovor je bio – „Pa da li ne mogu slobodno da idem ulicama grada“. Ali, povod za političku analizu kasnije mi je dao jedan iz svite rečima: „Komšija, kao si smeo ono da mu kažeš!“

Posle dolaska SNS-a na vlast nisam imao nikakve direktne kontakte, ali ne poričem jak odnos prema Vučiću, kroz niz uglavnom kritičkih tekstova – analiza u „Danasu“, „Ekonomistu“ i na portalu Al Džazire. Nagoveštaj ovog današnjeg svakodnevnog pojavljivanja uočio sam već tada, ovde ga zovem hiperinflacija. A u vezi s tim lično najznačajnije mi je sledeće. Angažman kolumniste Al Džazire raskinuo sam zbog toga što je medijski gledano postao NEZAOBILAZAN i kad je NEVAŽAN. Nisam mogao više da pišem tekstove u kojima profesionalnost nalaže da ga ovako ili onako – pomeneš.

A u „Danasu“ kao noćni urednik, imao sam simpatičnu ulogu. Pošto je Panović, kako je sam govorio, ustanovio samostalnost urednika kao „konfederaciju“, dešavalo se da tri-četiri rubrike imaju tekst u kome je A.V. među glavnim junacima. Ajde to, ali uz svaki tekst – i slika. Uglavnom sam izbacivao hiperinflatorne fotografije, ostavljao samo jednu, uz najvažniji tekst. U šaljivoj ozbiljnosti predlagao sam Zoranu da se uvede stubac koji bi se zvao „Vučić danas“ sa kratkim informacijama šta je radio naš najveći „ranoranilac“ koji radi kao što jednom reče pesnik Brančilo Petrović „25 sati dnevno“ a na pitanje kako to, odgovori „tako što uvek ustanem sat ranije“!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.